U psihologiji, posebno u oblasti motivacije i ličnog razvoja, često se pominju unutrašnji saboteri – misaoni obrasci i uverenja koji nas sabotiraju kada pokušavamo da napravimo promene u životu, ostvarimo ciljeve ili dozvolimo sebi da istinski napredujemo. Jedan od najčešćih saboterskih glasova kaže: „Ne možeš imati sve.“

Zašto popusti toliko rade posao? Zašto se osećamo dobro kada nešto kupimo na sniženju?

Psihološki gledano, popust nije samo način da platimo manje. On u nama aktivira emocionalni i bihejvioralni mehanizam nagrade.

Ako imamo tako snažnu potrebu da stalno unosimo nešto novo u svoj život – zašto onda nemamo jednako snažnu potrebu da pronađemo smisao života?

Danas pričamo o jednoj od onih tema koje nas tiho prate dok radimo ono što se “od nas očekuje”, dok obavljamo posao koji „imamo sreće da imamo“, i dok se iznutra pitamo – a gde sam tu ja?

Postoje obrasci koje često nazivamo ljubavlju, lojalnošću ili ambicijom – a oni su u stvari zavisnost u suptilnom obliku.

To je psihološki pojam koji objašnjava zašto ostajemo u nekoj nelagodnoj situaciji, iako nam svesno smeta.

Dva fenomena – sekundarna dobit i naučena bespomoćnost – zajedno objašnjavaju zašto kukanje može biti i poziv za pomoć, i nesvesna strategija opstanka.

Rad sa partnerom u biznisu može biti sjajan katalizator uspeha, ali i izvor ozbiljnih izazova. Sve zavisi od izbora partnera, jasnoće dogovora i zrelosti odnosa.

Odlučivanje je kompleksno i često vezano za emocije, vrednosti i očekivanja – zato se najviše kajemo zbog odluka koje su imale dugoročan uticaj, a donesene su pod uticajem trenutnih emocija, pritiska ili straha.

Još od detinjstva, naš opstanak je zavisio od prihvatanja. Ako nas ne vole, ne brinu o nama – ne preživljavamo. Ta potreba da budemo viđene, voljene, prihvaćene – duboko je urezana u naše biće.

Bilo da je reč o poslovnim pregovorima, neprijatnim temama s kolegama ili ličnim izazovima u komunikaciji, teški razgovori su neminovni – ali ne moraju biti iscrpljujući.