Imam utisak da sve više ljudi, a dece naročito, ne vidi potrebu za obrazovanjem. Moguće je i da se varam. Nadam se da se varam. No ono što vidim i čujem ne deluje mi optimistično. 

Milan Jejina Jeki  je već 4 godine bubnjar grupe S.A.R.S. Poznat je najviše po tome što odlično svira duplu pedalu. Poznat po radu u bendovima Metal pravca. Magma, Rapid Force, Consecration, Organized Chaos, Destinz Potato kao i norveskim bendom Chontaraz. 

Svirao je i sa izvođačima drugih muzičkih pravaca kao što su: Lepa Brena, Balkanika, Slađana Milošević, Moby Dick kao i sa nekolicinom tribute bendova. 

Radio je i kao predavač bubnjeva u Master Blaster školi. 

Pričamo o svemu tome...  Maj 2019.

Kritika treba da postoji. Naravno konstruktivna. No, rekao bih da deca danas slabo podnose kritiku. Klinci bi želeli da su uvek u pravu. Samo što tako realnost ne funkcioniše. 

Saveti, knjige, lekcije, online kursevi... sviranje u sobi, snimanje za Youtube, INstagram, Tik Tok....sve je to lepo. Ali prava stvar je svirati uživo sa drugim ljudima. 

Goran predaje na odseku za klasične udaraljke kao i na jazz odseku u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi u Subotici. 

Stalni je član Novosadskog big benda, kao i pratećeg benda Jelene Tomašević. 

Diplomirao i magistrirao na odseku za udaraljlke Akademije umetnosti u Novom Sadu, a završio je i školu za savremenu muziku i jazz Kőbányai Zenei Studió u Budimpešt.

U vreme razgovora, oktobra 2021.  objavljene su bile njegove knjige "Bubnjarski priručnik" i "Radna sveska za bubnjare".  A od tada je autor još dve knjige "Doboš" i "Praktični vodič kroz 40 rudimenata"

Zatrpani gomilom sadržaja i informacija često sumnjivog i ne mnogo smislenog sadržaja, a uz to još i zavisni od upotrebe telefona, reklo bi se da gubimo sposobnost da se fokusiramo na bitne stvari u životu. 
Rekao bih da smo svesno ili ne fokusirani na gubljenje vremena.
Vremena nema na pretek...mogli bi smo da ga koristimo smislenije. 

Kratko razmišljanje na temu...

Kakav je odnos nastavnika roditelja i dece spram edukacije? 
Da li želimo da deca steknu znanja zaista ili samo da pro forme prolaze razrede i dobijaju ocene radi proseka?
Moje razmišljanje i komentar na stanje u trouglu između nastavnika, roditelja i dece. 

Kratak osvrt na ovaj moj podcast... kako je počeo i kuda vodi... 

Da li su socijalni mediji nešto neophodno?  Da li nam zaista trebaju? 
Mislim da se njihov smisao poslednjih godina izgubio. Moguće je da nisam u pravu. Verovatno nekome (mislim na obične korisnike ne na vlasnike platformi) nešto i donose. Ja bih bez problema mogao i bez njih. 

Koliko nas entuzijazam može držati? Da li možemo istrajati u radu na nekoj ideji ili projektu a da nemamo adekvatnu kompenzaciju ili satisfakciju? Moje (malo duže) razmišljanje na ovu temu, poučen situacijama iz ličnog iskustva.