Fokus je na iluzijama koje se uporno ponavljaju: da će se režim sam srušiti, da je haos znak njihove snage, da “još malo pa gotovo”. A istina je da se ništa se ne završava samo od sebe, pogotovo ne u zemlji naviknutoj da trpi.

Razgovor ide i ka nama: kako se apatija prodaje kao realizam, čekanje kao strategija, a umor kao politički stav .

Ovo nije priča o moćnom režimu, nego o društvu koje još traži izgovor da ne povuče sledeći potez.