Da objasnimo, da narod razume

Ova epizoda je presek jedne godine našeg postojanja u kojoj se sve promenilo i skoro ništa nije rešeno. Studentski pokret je pokazao da društvo ima snagu, ali i da snaga bez političkog oblika ne ruši režim sama od sebe. Evropski blok je pokazao da ideja postoji, ali i da ideja bez dogovora brzo postaje još jedna propuštena prilika. A Srbija je, kao i obično, između nade i plana izabrala da još malo diskutuje o nadi.

EU blok, studentska lista, catch-all koalicija, bezuslovna podrška, cenzus, Đilas, ZLF, Miki, PSG, Savo...

Izbori samo što nisu, osim ako nisu; opozicija samo što se nije dogovorila, osim ako se ne raspadne pre dogovora; studenti samo što nisu postali politički subjekt, osim ako i dalje ostanu sveta apstrakcija.

Ova epizoda je zapravo o trenutku kada svako mora da se odredi. Režim između spoljnog pritiska i sopstvenog klijentelističkog blata, opozicija između saradnje i sitnog preživljavanja, studenti između ogromnog simboličkog kapitala i straha da ga pretvore u stvarnu politiku. U Srbiji problem odavno nije manjak podrške, nego manjak oblika.

Orbanov pad jeste lepa vest, ali nije čarobni napitak za srpsku opoziciju. Nije Mađarska pobedila zato što je neko izgovorio magične reči o jedinstvu, nego zato što su postojali ljudi, imena, kampanja i jasan politički proizvod. Kod nas se, po običaju, od tuđeg uspeha prvo pravi mit, pa tek onda analiza.

Kad god režim oslabi, ne traži mir nego novu tenziju. Izbori su mu korisni čak i kad ih nema, jer sama najava već radi posao: diže uloge, ubrzava sukobe, pravi lažne dileme i tera sve ostale da se sapliću jedni o druge.

U ovoj epizodi pričamo o tome zašto je možda manje važno pogoditi datum izbora, a mnogo važnije prestati sa političkim infantilizmom. Jer zemlja ne gori zato što nema dovoljno poruka, nego zato što previše aktera još misli da se odgovornost može imati bez moći, a moć bez dogovora.

Kad policija upadne u rektorat da bi “pronašla” rektora, a predsednik potom objašnjava da je rezultat namestio da izgleda tesno, više nema mnogo smisla praviti se da ovde još govorimo o normalnoj politici. Režim odavno ne vlada poverenjem, nego po principu sile, kontrole medija, i izborne matematike, pa ispada da je stvarnost opet nekako pod kontrolom.

Problem je što ni sa druge strane još nema dovoljno nečega što liči na ozbiljan prelom. Ima energije, ima ljudi, ima rezultata koji pokazuju da režim više nije nedodirljiv, nema dovoljno dogovora, discipline i političke pameti.

Naprednjaci su u Areni inscenirali porodični ručak za naciju, a ispalo je da ni scenografija ne može do kraja da sakrije prazninu. Kad vlast mora da popunjava kadar stolovima, šatorima i simbolima “naših”, to je obično znak da više ne upravlja energijom nego utiskom. Režim je i dalje jak, ali sve češće izgleda kao mašina koja održava sliku sopstvene snage,

Problem je što ni sa druge strane kadar nije mnogo čistiji. Opozicija, studenti, apstinenti i razočarani birači vrte se u istom krugu, ali bez zajedničkog frejma koji bi od nezadovoljstva napravio političku silu.

Počinjemo od predsednikovog rođendana, bakljada i štafete, jer Srbija. Odatle pravo na Šapića, sat ne radi, kružni tok ne radi, logika ne radi. Tu onda uleće stara boljka: opozicija, studenti, DS, Kreni-promeni, svi u istom loncu, a svako misli da će baš on da izađe čist. Neko čeka pravi trenutak, neko čeka da ga studenti zavole, neko čeka da ostali nestanu. Ukratko: mnogo taktike, malo strategije, a vreme uredno radi za režim.

Za kraj — Iran. Ili, kako bismo mi to pretvorili u domaći format: svi su eksperti.

Raspisani lokalni izbori. Kratki rokovi, duga tradicija iznenađenja. I taman kad pomisliš da znaš ko je opozicija, pojavi se nova lista “iz naroda” .

Model je jednostavan: ne moraš da pobediš, dovoljno je da otkineš 2%. Malo za tebe, taman dovoljno da neko drugi izgubi.

U međuvremenu, svi se kunu da se “ne bave politikom”. Najpopularnija ideologija u Srbiji je – nemati ideologiju. Program je prazan list papira, pa svako u njega upiše svoje snove. Dok ne dođe prvi zakon na glasanje.

A kad neko ipak dirne suštinu , odnosno tokove novca, nastaje panika. Sve je dozvoljeno, osim da pitaš "odakle?".

Ima protesta. Ima batinaša. Ima kordona i trčanja levo-desno.

Ali nema više onog osećaja da smo na ivici nečega velikog.

Pričamo o Valjevu, Novom Sadu, Beogradu. O besu koji je realan, ali rasut. O “samoodbrani” koja zvuči hrabro dok je izgovaraš na mrežama, a mnogo manje kad stojiš pred naoružanim kordonom. O šetnjama koje liče na akciju, ali nemaju jasan cilj.

A onda dolazimo do suštine: catch-all pokret koji je trebalo da okupi sve, počinje da deluje kao catch-some. Heterogenost je lepa reč , ali nije strategija. Ako tražiš izbore, ušao si u politiku. A politika traži odgovor na pitanje: ko smo i kuda vodimo?

Simbolika postaje politika. Krst, “Nema predaje”, ikonografija koja ne spaja nego filtrira. Nije problem religija. Problem je što simbol zauzima mesto programa. Kad nema mape puta, zastave postaju zamena za smer.