Nešto se dešava, a niko ne priča o tome? U nekoliko dana: bombe na “high profile” mestima (uključujući i bizaran detalj sa Čolinom kućom), i utisak da to nije ni sitna poruka ni “lokalna svađa”, nego signal da je došlo do sukoba unutar mafije.

Paralelno, vraćamo se na temu koja nikako da umre: studenti–opozicija. Ako su svi protiv režima, zašto je i dalje teže izgovoriti “ajde da sednemo i razgovaramo” nego “ajde da se međusobno sahranimo na mrežama”? Dotičemo i poređenje sa Mađarskom (TISA), razlike u izbornom sistemu.

Pričamo i o medijima: šta je danas uopšte “hard talk”, da li takav format postoji kod nas, i ono najnezgodnije pitanje: da li ikad treba ići na Pink/Informer – i pod kojim uslovima to ima smisla, a kada je samo klopka.

Na kraju, pravimo mini-predikcije (pa se sledeći put smejemo sami sebi).

Odnos studentski pokret vs, opozicione stranke je i dalje inspirativnija tema nego opozicija protiv vlasti. Priča se opet o opciji "svi na jednoj listi" koju će izgleda, bez obzira na sastav, predvoditi gospodin Đokić, čije je zadatak da izbaci "slona iz sobe".

Koliko je rektor bio zvezda svetosavskog mitinga tih dana je u parlamentu "sijao" gospodin Mrdić i njegovi zakoni koje ćemo svi zaboraviti, osim EU.

Na kraju smo "pogađali" šta će se desiti u narednih nekoliko dana.

Posle skoro mesec dana pauze, vraćamo se direktno u realnost. Svet klizi ka autoritarnom cirkusu, Srbija tapka u mestu, a mi i dalje tražimo magično rešenje.

Pričamo o globalnim trendovima, Evropi koja više nije romantična ideja nego nužnost, o izborima za koje svi znamo kako će izgledati.

Fokus je na iluzijama koje se uporno ponavljaju: da će se režim sam srušiti, da je haos znak njihove snage, da “još malo pa gotovo”. A istina je da se ništa se ne završava samo od sebe, pogotovo ne u zemlji naviknutoj da trpi.

Razgovor ide i ka nama: kako se apatija prodaje kao realizam, čekanje kao strategija, a umor kao politički stav .

Ovo nije priča o moćnom režimu, nego o društvu koje još traži izgovor da ne povuče sledeći potez.

Prolazimo kroz spoljnu politiku Srbije koja ne postoji, Evropu koja je skoro pa digla ruke, Rusiju koja nas drži za gušu, i vlast koja se ponaša kao da je sve to normalno.

Razvaljujemo i mit o famoznom “nadideološkom pokretu”: kad se zagrebe ispod površine, ispadne da je nadideološki samo dok ne vidi EU zastavu, a vrlo ideološki čim se pomene Rusija.

Na kraju ostaje surova računica: Vučić je talac Putina, država je talac Vučića, a građani taoci iluzije da postoji laka varijanta izlaska.

Svašta smo čuli prateći izveštaje sa lokanih izbora u tri opštine.

A onda prelazimo na "Mexican standoff" srpske politike, gde smo mi građani nenaoružani statisti, a vlast drži sve puške i bukvalno i metaforički. Objašnjavamo kako izgleda trenutak kada režim shvati da bi mogao da izgubi i zašto je to za njih opasniji scenario nego za nas.

I za kraj bonus tema:

Dok se mi raspravljamo oko toga da li treba jedan front, dva fronta ili ko će s kim na kafu, za Vučića i SNS glasa oko dva miliona ljudi. Ko će da ih pita "zašto?"

U ovoj epizodi stavljamo pod reflektor novu političku akrobaciju: svako priča u ime studenata, samo studenata nema nigde.

Pravi bunt je bio čist , dok se oko njega nisu skupile razne “struje”, “ideolozi”, “analitičari”.

Seciramo kako se autentična energija pretvorila u poligon za sve one koji bi najradije ukinuli opoziciju, i došli u prvi plan sa rečenicom: “Mi smo ti što brane studente”.

A gde su studenti i zašto ih nema da organizovano brane one koji su im, po našem mišljenju, mnogo pomogli?

Počelo je vreme slavskih trpeza i razgovora o politici.

Šta odgovoriti na pitanje "kako će ovo da završi?"

Kako nam izgleda trenutno stanje, gde je "politička" opozicija a gde su "nepolitični" studenti, koje su poruke propagande režima? Zašto Rusi žele da prodaju NIS bilo kome osim nama?

Jedina realnost je prosta: bez politike nema promene, a bez demokratije nema izlaza na pravi put.

U ovoj epizodi o vlasti koja nastavlja svoj omiljeni sport: disciplinovano uništavanje sopstvene države. Od EXPO-u koji jede opštine do institucija koje tonu same od sebe.

A onda i duel Kavčić–Trninić. Mini SNS opera: botovi, mizoginija, uvređena sujeta i pokušaj da se obična rasprava predstavi kao “sukob opozicije”. Već viđeno, samo sa novim glumcima i lošijom režijom.

I dok se proizvode veštačke podele, PSG i ZLF stežu saradnju.

Bez filtera, bez foliranja.

Kolektivna terapija za narod koji više voli dijagnozu nego lečenje.

Režim je bolestan, ali ni društvo nije zdravo.

Sva trojica iznosimo ono što se obično prećuti: zablude, pakosti i autoimune reakcije nacije koja sama sebe jede, a krivi doktora.

Pričamo o politici, opoziciji, studentima i narodu koji se ljuti na ogledalo umesto na lice u njemu.