U ovoj epizodi o vlasti koja nastavlja svoj omiljeni sport: disciplinovano uništavanje sopstvene države. Od EXPO-u koji jede opštine do institucija koje tonu same od sebe.

A onda i duel Kavčić–Trninić. Mini SNS opera: botovi, mizoginija, uvređena sujeta i pokušaj da se obična rasprava predstavi kao “sukob opozicije”. Već viđeno, samo sa novim glumcima i lošijom režijom.

I dok se proizvode veštačke podele, PSG i ZLF stežu saradnju.

Bez filtera, bez foliranja.

Kolektivna terapija za narod koji više voli dijagnozu nego lečenje.

Režim je bolestan, ali ni društvo nije zdravo.

Sva trojica iznosimo ono što se obično prećuti: zablude, pakosti i autoimune reakcije nacije koja sama sebe jede, a krivi doktora.

Pričamo o politici, opoziciji, studentima i narodu koji se ljuti na ogledalo umesto na lice u njemu.

Studentski pokret se budi, partije se pregrupišu, a režim objavljuje IPSOS anketu.

Dok Vučić ubeđuje narod da je “mir” isto što i tišina, stvarnost se sve više klima ispod temelja stabilnosti.

Dejan razlaže propagandni mehanizam koji od apatije pravi političku strategiju, Bruno objašnjava kako je Dodik iz američkog “neprijatelja” postao novi “stub regiona”, a Goran podseća da su bajke o stabilnosti uvek najlepše pred kraj.

Pucnjava ispred Skupštine, požar, spin i predsednik koji „sudi“ umesto da odgovara.

Pričamo o izveštaju koji jasno kaže da je na čelu države organizovana kriminalna grupa, o rezoluciji Evropskog parlamenta koja je Vučiću ozbiljan šamar, i o društvu koje se na sve to jedva osvrće.

O protestima koji traju, o REM-u koji ne postoji, i o zemlji u kojoj su šatori čvršći od institucija.

Od MTV-a do REM-a, od Šutanovca do Ursule — sve što spaja i razdvaja opoziciju, Evropu i Balkan u pokušaju.

Dejan optimistično veruje da Evropa ipak ima plan, Bruno skeptično vidi deja-vu iz 2024, a Goran pokušava da zadrži ozbiljnost dok ga dvojica vuku na dve strane realnosti.

Vučićev “istorijski govor” koji niko normalan nije gledao, Bakarec koji se trudi da nadmaši sam sebe, i režim koji u očaju pokušava da Skupštinu pretvori u svoj toalet.

U novoj epizodi pričamo o mehanizmu režimske laži, čuvenom “bullshitingu” kao metodi vladanja, o pokušajima da se svaka reč opozicije uprlja, o večitoj dilemi “bojkot ili borba”, i o sankcijama NIS-u koje su Vučića zatekle kao nepozvanog gosta u stvarnosti.

Jer kad propaganda počne da paniči, to znači da je zid već napukao.

Razgovaramo o svemu što se preliva. Od ciklona i Putina, preko Trampa i tiktokizacije politike, do naših domaćih „bojnih“ narativa i večite dileme: može li Srbija da bude evropska i desnica?

Bruno, Goran i Dejan seciraju pojam “obojene revolucije”, raskrinkavaju mit o „stranim plaćenicima“ i pokušavaju da razumeju zašto se kod nas svaka pobuna proglašava državnim udarom.

Đinđić ponovo postaje tema, Marinika nespretno daje izjavu, a srpska politička bara pokazuje koliko je duboka, mutna i – nažalost – domaća.

Četvrt veka od pada Miloševića, Srbija i dalje zarobljena u istoj šemi: mafija-država, vođa bez podrške ozbiljnih saveznika i građani koji se snalaze sami. Opozicija i studenti jesu tema, ali prava meta je režim koji je od vojske napravio paradu sa Stevenom Seagalom kao glavnom zvezdom.

U međuvremenu, EPP otvara proces protiv SNS-a, a deca u Zaječaru nemaju školski prevoz jer kriminalna hobotnica ne plaća autobus. Vučić „puca“ već mesecima, ali sistem kriminala i dalje drži poluge.

Klik na subscribe, pa da narod razume!

Stavlljanje pod kontrolu svih jedinica u okviru snaga bezbednosti, dovođenje lojalista na sve bitne i nebitne pozicije, osveta nad pobunjenima bez obzira na to koliiko je bitna njihova funkcija, pritisak na tužilaštvo i sudstvo, ofanziva na nezavisne medije....

Da li je moguća staljinistička država u Evropi 2025. godine?

Septembar se vratio — a s njim i narod sa odmora. Umesto mirnog povratka u svakodnevicu, dočekali su nas otkazi nastavnicima, incidenti na fakultetima i brutalne reakcije vlasti. U Novom Sadu se sprema novi veliki protest, a mi u epizodi otvaramo pitanje: zašto režim stalno podiže tenzije umesto da ih spusti?

Pričamo o narcisoidnom karakteru vlasti, o „država to sam ja“ momentima, o tome kako se mafijaška logika ugrađuje u politiku i zašto je teško očekivati promene bez ozbiljne organizacije. Dotakli smo se i medija, studenata, Pride-a, sporta, pa čak i onih koji misle da Bruno ne postoji (spoiler: postoji).

Ako mislite da vas politika ne zanima ovo je epizoda baš za vas. Jer ono što se dešava, tiče se svih: i onih koji idu na proteste i onih koji samo žele da ih puste da žive normalno.