Otac Ćacilenda kaže da će u svakom mestu napraviti barem po jedan ćacilend, megakonstrukcije kojima se dosad dičio više ga ne ispunjavaju, kako se to kaže, nastrešnica u Novom Sadu pala, nova železnička stanica prokišnjava, Beograd na vodi takođe ga je kao autora idejnog projekta razočarao, i tu se odvaljuju neka stakla, curi na sve strane, pa se okreće lakšoj gradnji: šatorima.

Kako su i zašto studenti postali „blokaderi foteljaši“? Kako izgleda organizovana akcija diskreditacije studenata u provladinim medijima? Koje spinove protiv studenata su plasirali vlast i njoj bliski mediji u proteklih šest meseci, koliko traju studenstske blokade i insistiranje na odgovornosti za pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu?

„Ne pitaj šta Srbija može da učini za tebe, za tvog zeta i za tvog sina, nego pitaj šta bi ti mogao da učiniš za Srbiju!“

Zašto je gradnja puteva najčešći i najefikasniji spin vlasti? Kako se komunicira činjenica da gotovo nema infrastrukturnog projekta koji je završen na vreme? Koliko se povećava cena gradnje dok radovi kasne i po nekoliko godina? Kako se preko izgradnje puteva pravi kult ličnosti predsednika Aleksandra Vučića?

Dekan se nije poput direktora slavne novosadske gimnazije oslanjao na snagu vere, nego na snagu žandarmerije, i gle, dobro beše veoma!

Blokada RTS-a predstavljala se kao „teror“, „terorizam“, „talačka kriza“, „nasilje“, „državni udar na RTS“, a studenti se targetiraju kao „nasilnici“, „najgori antisrpski ekstremisti“, „pomahnitala rulja“, „siledžije“, „takozvani studenti“.

Nadam se da je prevodeći sa ruskog naš vlasnik bio usredotočen više nego kad je čitao pismo osmogodišnjaka, gde mu se od imena Novaka Đokovića pričinilo da piše Nikola Jokić.

Mene svrgnuti znači počiniti rodosvrgnuće, jer ja – više nego svi pobunjeni studenti, profesori, dekani i rektor zajedno – volim svakog pravog Srbina, svaku meni lojalnu Srpkinju, o Srpčadi da i ne govorim!

Predsednik Vučić je proudly izjavio da će 28. marta Beograd biti poprište najvećeg skupa njegovih pristaša, vernika, obožavalaca i vazala, kad, neće se istorija desiti kad je rečeno, nego kad joj bude suđeno, biće to trodnevni trijumf, pod radnim naslovom „April u Beogradu“, koji će svima pokazati ko je u Srbiji voljeniji: odmetnuta studentarija ili suveren.

Naravno da bi Đinđić, da je živ, sigurno bio u Ćacilendu! Pa ko ne bi voleo da se sretne sa pripadnicima jedinice koja ga je ubila!?