(Ne)dozvoljena

Svi mi smo ponekad flertovali da bi dobili nešto na lakši i brži način, bilo to u privatnom životu ili poslovnom okruženju. 
Ipak, da li je žensko korišćenje erotskog kapitala moralno ili ne?
Gde se nalazi ta tanka granica između pobeđivanja patrijarhata ili pridruživanja istom?
I da li je ova granica stvar feminizma ili antifeminizma?

Koliko si često čula da si previše glasna, senzitivna, emotivna? Da previše tražiš ili previše prostora zauzimaš?
Ipak, pitanje je: Da li si ti previše ili je samo prostor i ljudi sa kojima se nalaziš premalo za ono što ti jesi?

Kada vodimo teške razgovore ili se dotaknemo škatljivih tema, koliko često tim razgovorima pristupimo iz radoznalosti, a koliko često iz osude i neprihvatanja?
Da li je cilj razgovora da ubedimo drugu osobu da smo mi u pravu ili da pak sagledamo i drugu perspektivu gledanja nas svet?
Radoznalost ili tvrdoglavost, pitanje je sad!

Koliko smo zaista spremni da budemo otvoreni i ranjivi pred drugima?
A koliko se trudimo da ne pokažemo sve ono što jesmo ili nismo?
Da li volimo ranjivost kod drugih a ne volimo je kod sebe i da li je ona kod drugih hrabrost a kod tebe neadekvatnost?

Koliko puta ste čuli foru na račun žena? Da pripadamo u kuhinji? Da smo glupe zato što smo plave? ili pak da zvocamo zato što smo žene?
Koliko često su te fore bile seksističke i mizogene, ali upakovane dovoljno u šareni papirić da budu manje uvredljive?

Pitanja o kojima pričamo u podcastu:

Da li je tvoj humor tu da zabavi? Ili je zabavan time što će biti uvredljiv?
Da li tvoj humor odslikava tvoje životně vrednosti i stavove? Ako da, kako ti zaista vidiš svet? Ili ako ne, odakle takav raskorak?

Kada pričamo o iskrenosti u partnerskim, prijateljskim ili porodičnim odnosima, 
koliko smo zaista iskreni kada je reč o našim potrebama i željama?
Da li smo prvo i osnovno, iskreni sami sa sobom? A onda i sa drugima?
I koliko ta iskrenost može da nas spoji ili razdvoji?

Homo homini lupus. 
Tako kažu.
Da su ljudi ljubomorni, zavidni i egoistični.

Isto tako kažu da je žena ženi vuk.
Istina?
Da li je za to odgovoran patrijarhat? Internalizovana mizoginija?
I koliko mi same, usred borbe za feminizam, same još više sebi kopamo rupe neuspeha?

Pomalo o svemu, a najmanje o savršenstvu.
O tome da li je žena ženi vuk. Ili drug.

Kada smo prošli put načeli temu seksualnosti i dozvole za zadovoljstvo, hajde da malo dublje uđemo i u naše (samo)zadovoljstvo. ;)

Da li (žensko) zadovoljstvo vezujemo sa nama samima ili pak sa našim partnerima?
Da li odvajamo dovoljno vremena da upoznamo svoje potrebe, želje i pozdrave?
Da li pod self-care momente, pored treninga, čaše vina i maske na licu ubrajamo i samozadovoljavanje?

Hajde da pričamo o samozadovoljavanju kao sastavnom delu svakodnevnice, a seksualnoj energiji kao sastavnom delu životne energije.

U današnje vreme društvenih mreža, photoshopiranih naslovica magazina i svih drugih vizuelnih ideja društva kako naše telo treba da izgleda, sve je teže prihvatati i voleti naše telo upravo takvim kakvo jeste. 
U ovoj epizodi pričamo o stidu, nelagodi i svim manje prijatnim osećajima koje imamo  i osećamo u vezi našeg fizičkog izgleda.  
Savršeno telo ne postoji. Pitanje je samo da li možemo da zavolimo tu nesavršenost?

Da li je biti džentlmen još uvek in ili je odavno izašlo iz mode?
Da li su žene svojom feminističkom potrebom da budu samostalne oduzele priliku muškarcima da imaju lepe manire i budu džentlmeni?
Ili su muškarci zaboravili koliko male stvari nama daju osećaj posebnosti?

Istina je negde između, a moja perspektiva je u novoj epizodi.