stihove interpretira Nikola Rausavljević

Kad mi se iz zena poput uspomena
razbegnu šume putovi i perspektive
a neki čudni mag
spusti oko mene sag
od svile meke i sive,
tada sam sâm.

Pustim da mi kroz dušu proteku tišine,
i dok pauk plete paučine,
uzaberem cvet deteline
ili vlat trave,
i tonem u senke plave.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

U onoj noći s petka na subotu
sudnjega časa u tvome životu
čistaja djevo i najređi cvetu
poslednje što si ti od mene čula
bilo je: „Volim te
najviše na svetu!“

Ali na čemu bi onaj što ne ume
više živeti održao sebe
da mu na usnama što se ne dvoume
ne dodade slamku
i reč
„I ja tebe!“

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Miriše grožđe i smilje
tamo u našem selu...
Posvuda prolazi jesen
u ruhu žutu i bijelu;
plodove raznosi, daje,
dariva polja i gaje.

...Tihano došla sam evo
iz jednih neznanih strana,
u plaštu klasove nosim
i šipke s tananih grana...
Pjevuca tihano, - tiše
i granom smokvinom njiše.

Na nebu modrome eno
sjajna se prelijeva duga
i svirka flauta bruju
sred malog zelenog luga...
to himnos jesen ori –
i šipak i grođže zori.

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Sakriću opet onog pravog sebe,
po ko zna koji put.
Odglumiću nekog drugog od bede,
izobličen, besan  i  ljut.
 
Sakriću opet onog pravog sebe,
kao da živim lažno,
ali original uporno masku grebe,
bolno i snažno.
 
Sakriću opet onog pravog sebe,
da  ne  izazovem skandal,
jer šokiram malograđanske amebe,
time što sam original!
 
Sakriću opet onog pravog sebe.
Sam sebe ne prepoznajem.
A kada originali maske pobede,
celoga sebe ću da dajem.
 
Sakriću opet onog pravog sebe,
makar u buntovni stih.
Tu original uvek masku pojede
i tu onda nisam skriven i tih.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Ćute mora žitna,
nepomična, žuta –
dokle pogled hvata,
nigde nije puta.

Muklo grakću negde
nevidljive vrane;
vetrić tek propiri,
ali brzo stane.

Mir je, kao da je
neko opšte bdenje.
Žita, što nas hrani,
čisto čujem zrenje.

I blagoslov čujem
što se na Stig sliva –
kô da gospod lebdi
povrh Stiških njiva.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Noć tamnih manira
Prislonila je usne
Na nemir mojih snova.
Htela bi dan
Koji nestaje
Htela bi dodir
Izgubljen osmehom nevinosti
Pod tuđom rukom strasti.
Večeras je to želja
Skrivena od pogleda
Koja teško nalazi reči.
Dan prolazi
Pod budnim okom stvarnosti
Zaobilažen od snova
U životu među strancima,
Gasi se miris vetra
U njegovim venama...

Mučno je sanjati
Krv idealista
Koji padoše za slobodu.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Kao zorin zrak među zavesama
kutovima tamnim duše mi umorne
plane sjajni zrak velikih osama
lepotom tuge blage i prekorne.
Ko rana zvona pobožno zvonjenje,
kroz ponor gluhi srca mi uvelog
odjekne moćno bola prebolelog
veliko, čisto, sveto obnovljenje.
I u tom skladu svetlosti i zvuka
preživim skalu svih oduševljenja
velika sna nekadašnjih bdenja
u vizijama pobednoga guka.
Potom spomen taj – sveštenih osama
mojih svetlosti, i zvuk kult i lepota –
sklapam međ' tužne strane mog života
ko uveli cvet u knjigu pesama.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Da ne postoji laž
Šta bi istina radila zauvek sama
Da li bi i dalje imala potrebe
Da ubeđuje sve da veruju u nju
Ili bi se opustila i olenjila
Postala dosadna i predvidiva
Sumnjajući sve više
Da negde možda postoji
I neka druga istina
Da ne postoji kiša
Šta bi kišobrani radili zauvek sami
Da li bi strpljivo čekali
U mraku nekog ormana
Nadajući se oblacima
Nadajući se vetru
Tražeći nekoga
Ko ume da iza kišnih kapi sakrije suze
Da ne postoje obrazi
Šta bi suze radile zauvek same
Da li bi prestale da teku
Ili bi se držale za trepavice
Ne znajući gde da odu
Gledajući i levo i desno
U nadi da će naći neki drugi put
Da stignu do usana
Da ne postoje poljupci
Šta bi usne radile zauvek same
Da li bi služile za grickanje noktiju
Smejale se
Zviždale
Pućile se
Uzaludno tražeći način
Da poljube sebe same

Da ne postojiš ti
Da ne postojim ja
Šta bi ljubav radila
Zauvek sama?

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj,
završi staza životnih dana
želim da moje srce počiva
visoko iznad Kajmakčalana.

I zaspao je s tom toplom željom
i svoje lepe oči zanavek sveo
pošto je dao Srbiji dragoj
snove i mladost i život ceo.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

U kući Radeta Drainca,
Trbunje kod Blaca

Pusta li nam je trpeza, majko?
Iz ovog ognjišta vadila si hlebove
i na ovu sofru stavljala za mene.
Ovde se dimio kačamak mojih predaka –
nekoliko njih, i sada ih vidim,
sedeli su u krug i jeli jednom kašikom.

Mračno je, majko,
ni pepeo nije više užaren,
nema hlebova na ovom stolu.
Ni kačamaka sa jednom žlicom.
Duhovi naše kuće ovešani su o zidove –
na slikama, u lampama i ogledalu žive.

Kandilo odavno niko ne pali.
Oči Svetog Jovana padaju na moj oronuli krevet
i črgu koju si mi na razboju izatkala.

Pusto je, pusto sve, u ovom mraku, majko,
što izbija iz svakog ćoška.
Spušta se na rodnu mi Toplicu.

U dvorištu nema onih volujskih kola
na nebo su me uznela.

Ispod praga nema zmije –
pretvorila se u Drainca-zmaja.
Pusta li nam je trpeza, majko?

Šta je u krugu sofre?
Ne mirišu tvoji hlebovi i dedin kačamak.
Ipak, nešto, nešto napipavam u ovom mraku!

Šta je to, majko?

Pod dlanovima mi je kora mojih knjiga.
Mojih knjiga poređanih u krugu naše
puste trpeze, majko!