stihove interpretira Nikola Rausavljević

Da l' će iko tako toplo, blago,
zapevati, – kao sred zaranka
duša mlada Radičević Branka:
„Oj, Karlovci, mesto moje drago“...

Fruška Goro, puna li si hlada,
pesma tvoja čak do neba stiže,
uz tebe se Stražilovo diže –
tu, gde Branko sred najlepšeg sklada

zape žice svoje divne lire...
I, tek što se lati da oproba –
zlatno doba, stiže već do groba! ...

Al' još tuda, dokle lipe mire,
i sred noći i sred bela danka,
bludi duša Radičević Branka.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Kad se oko sretne s okom,
Kad pros'ječe zjena zjenu:
Provru prsa čuvstva tokom,
Dignu slasti svoju pjenu,
Um ujagme misli bajne,
Slete dušu nade rajne.
Tok malakše krvi vrele,
Sav u ledu život grezne,
Grud razgruva udar str'jele,
Svaka slika vidu čezne:
Al' dva srca ljubav sjati,
Pa im život sav pozlati.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Kao zlatni pauk u svemiru plavom
Lebdi, plete mrežu od vazdušne svile,
I dok u njoj duše izgubljene cvile,
On ih redom poji večnim zaboravom.

Sa osmehom lednim On im muke prati
I vuče ih k sebi, gore, više, više,
U rumeni oblak, kroz srebrne kiše,
Gde mirno saznanje još ne znači: znati.

Smrt i život tu su preorali međe;
Sve je sve, i — ništa; — vekovi minuti...
U prašini zlatnoj Kozmos mre i ćuti,
Zamršen u konce od beskrajne pređe...

A kroz svemir sipa; prah od zvezda veje,
Umrle planete lutaju kroz magle...
...I u taj su haos moje čežnje nagle,
Ne znajuć’ o Njemu, ni ko je, ni gde je...

Ni krika, ni glasa. Kroz ćutanje rone
Davno mrtva sunca još porubom zlatna;
Samo u mom srcu ljuljaju se klatna,
I bolovi tučni kroz Nirvanu zvone...

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Više puta sam umirao do sada
i oživljavao drukčiji i tvrđi.
svaki put sam gubio ponešto važno

od prirode čoveka i boga i sticao
odličja stene. vekovima  se pretvaram
u kip, u simbol u hramu, ukras

budućih naraštaja. skamenjujem se
polako, kao što planine zru i
troše se, kao što more stari i,

gubeći zlatan sjaj, postaje plavo.
zlatna su samo još sela na morskim obalama
i deca na žalu koja će mi odbiti nos

i uši, polomiti udove, u ime jednog
drugog boga, koji svaki put kad umre
sve više postaje kamen, a sve manje žrtva.

smestiće nas jednom zajedno, dva tužna
i umorna mramorna lika, u bliske odaje,
gde ćemo se bez ijednog zvuka dozivati

i gledati kako novi bog i novi čovek
svakog trenutka umiru i oživljavaju,
sve dok ne počnu da se rađaju mrtvi

i stegnuti u hladan kamen. tada ćemo
poslednji put izaći iz preostale truni
života i smrt više neće biti potrebna.

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Čeznu mi snaga čila, a srce zalud pita:
Zar i tu dremaš, brale? Kud ti se duša skita?
I prnu lahor s lipe, osu se miris gorom –
U divnu blesku sinu umiven dane zorom.

I puče beli veo, rosina pade magla –
A piramida bela ponosno nebu nagla.
Jedva se nađoh živim, srce mi jedva kucnu,
A pospana mi duša kao da nešto mucnu.

Mahom mi oko sinu, a reči začuh žive:
Da l' pigmej od divova, il od pigmeja dive?
S ovoga groba gledni, dokle ti pogled tiče –
Jedna je stena samo, a vrh joj ovde niče.

Na steni mučeniče sa teških cvili rana,
Tu srpskog Prometeja naći ćeš prikovana,
Znaše ga silna, slavna i duhom čilim možna,
Al' samo ćeš ga naći na grobovima složna!

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Moja nesanica se leči rečima.
Video sam, pred samo svitanje,
mladi par koji krade znak za radove na putu
i odnosi ga kući.

Čuvar gradilišta,
iako zaražen univerzalnom skepsom,
nije želeo da razbija san jureći lupeže.

Zamišljam njihov enterijer
nadograđen limenim trouglom.
Možda sada igraju tango ili obeduju nad tim znakom
ne mareći za sočne psovke gazde gradilišta
i šamar koji je dobio čuvar.

To je poslednje što sam video pre sna
jer moja nesanica se leči rečima,
a baš tada je sumasišavši komšija
izašao na balkon i vikao:
Ljudi, svet je stvoren!

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćao sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila,

na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al' nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

drvo raste na obali reke.
ono je nežni zapis vremena na zemlji,
vremena u mom pogledu,
u šaci koja uzima nar.
ta novostečena toplina u ruci podseća me na srce.
ili se barem tako čini, jer se udaljava kao brod pri povratku ka domu,
koji će se još jednom učiniti kao nešto ne sasvim saznatljivo,
kao lepi trenutak kom nije namenjeno da postane uspomena,
već je poput slučajne biljke uhvaćene u ribarsku mrežu.
biljka svedok.
svedok prizora
u kom se čovek pored reke oseća kao stara vaza
koja treba biti propuštena kroz dečiju šaku vremena
na rečno dno.
ovde sam duže nego što mislim

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Večeri volim, prožete mirisom svežim i snažnim,
mirisom polja i dahom domaćih vidokruga,
kad vetar igra svež pod veličanstvenom tajnom
raširenih oblaka, i struji, lak i sjajan,
nad putima dugim i brazdama polja.

Dižu se krila oblaka i ptica,
struje talasave trave, putuju s vetrom mirisnim,
večernja polja nišu žetvu snovȃ.