stihove interpretira Nikola Rausavljević

Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

drvo raste na obali reke.
ono je nežni zapis vremena na zemlji,
vremena u mom pogledu,
u šaci koja uzima nar.
ta novostečena toplina u ruci podseća me na srce.
ili se barem tako čini, jer se udaljava kao brod pri povratku ka domu,
koji će se još jednom učiniti kao nešto ne sasvim saznatljivo,
kao lepi trenutak kom nije namenjeno da postane uspomena,
već je poput slučajne biljke uhvaćene u ribarsku mrežu.
biljka svedok.
svedok prizora
u kom se čovek pored reke oseća kao stara vaza
koja treba biti propuštena kroz dečiju šaku vremena
na rečno dno.
ovde sam duže nego što mislim

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Večeri volim, prožete mirisom svežim i snažnim,
mirisom polja i dahom domaćih vidokruga,
kad vetar igra svež pod veličanstvenom tajnom
raširenih oblaka, i struji, lak i sjajan,
nad putima dugim i brazdama polja.

Dižu se krila oblaka i ptica,
struje talasave trave, putuju s vetrom mirisnim,
večernja polja nišu žetvu snovȃ.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

kažu postoje mesta
na koja možeš staviti dlanove
da brže zaspiš
jedan treba da je na mestu
gde se pregiba druga ruka
a drugi na grudima
gde se, kada ne obraćaš pažnju
kucanje pregiba
u nešto što ne razumeš

verovatno radi ako veruješ
u nešto što ne postoji i greje

kada gledaš film
možeš ruke grejati u pregibu
iza kolena
umesto tetovaže
ruka iza kolena dok čitaš knjigu
palac u jazbini prstiju ka šaci;
mačiće je zgodno nositi pod miškom
uho se rodilo pregibljeno
i neki tu nose kosu

na tebi se neprestano nalazi
baš puno toplih mesta
i postaju i nestaju kako koračaš
ili se grliš
primičeš ustima kašiku
nečeg ipak opipljivog
vežbaš vrat

ili konačno zaspiš
sa nečim na jeziku
što ipak ima ukus
dok ležeći u pregibima stvaraš
i na tebi neizostavno
do jutra raste
nekoliko ogromnih toplina.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Veće presta burno vreme,
svud okopne hladni sneg,
i surove nesta zime,
zeleni se svaki breg.
Izbavila s’ svaka dolja
od okova snega tog,
jer svemoćna to je volja,
zapoveda tako bog.
Svakom s’ mestu toplog leta
sada zelen vraća znak;
i cveće nam sada cveta
jer ga sunca sija zrak.
Procvala je ljubičica
i olist’o gusti glog,
svaka zemna tvarka sluša
zapovedi tvorca svog.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Po beskrajnom polju nalik zaboravu
Ne vidim već ništa ni polje ni travu

I kao u snu više nit mogu nit umem
Da vidim oko tog polja bregove i šume

Ni slamke ni žbuna nikakvoga čisla
Bar da dune vetar u česticu smisla

Kad pri dnu polja slika mi se javi
Ti s jednom bočicom u jutarnjoj travi

Čedno i radosno kroz osmehe bose
Bereš za mene mlade kapi rose

I videh kako si uplašena bila
Kad umalo nisi jednu kap zgazila

A taj strah mi polje u sećanje prosu
I vrati u potočiće uzdahe i rosu

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Moja pesmo, odavno te nema,
sad si došla setna, rasplakana,
jekni, neka uteha ne drema,
oj, tako ti najslađega dana!

Slabost pusti, kolebanje, tamu,
nemoj kleti — sve od mraka biva!
Tebe hoću, da me grliš, samu,
ne da kuneš, tako t’ Boga živa!

Tvoje kletve, tvoje uzdisaje,
tvoje suze vetrovi razneće,
ono vrelo u večitost traje,
s tvoje kletve presahnuti neće!

Oj, jekni mi utešenjem svetim
s onog visa gde plač i smeh prođu,
da veselo dalje, dalje letim:
jetke strele nek me mimođu.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Diši duboko –
tamo gde reči ne stižu,
gde tišina počinje da govori.

To nije naredba.
To je sećanje na sebe.

Kad se uspraviš,
nije to samo teža tela,
već teža smisla koji traži oblik.

Gledaj ispred sebe,
ne u pobede, ne u strahove –
već u obrise mogućeg.

Diši duboko.
Svaki dah je most.
Svaki trenutak – povratak.

Nema prvog dana,
jer život ne počinje.
On samo ponekad
odluči da nas sačeka.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Da su meni oči tvoje,
zvezdama bih prkosio,
nit bih sunca poželio,
da su meni oči tvoje!

Da su meni oči tvoje,
ma s’ u njima rastopio,
ja bih opet sretan bio,
da su meni oči tvoje!

Da su meni oči tvoje,
voleo bih neg sve blago,
neg kamenje sjajno drago!

Raj bih sami pregoreo,
u njima bih slatko mreo,
da su meni oči tvoje.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

To ne miče vetar na prozoru zavesu,
to su samo naša praznoslovlja.

Reči
koje se stide
svojih govornika
i žele pobeći
na kišu.

Isparili su svi trenuci
pogodni za opravdanja.

Duboko,
u našim srcima,
ukotvilo se
samoljublje.