Radio Karantin

Naši gosti tokom proteklih godinu dana pomogli su nam da bolje razumemo zašto ljudi odlaze iz Srbije i kako se uklapaju u novu sredinu. Većina njih kaže da su otišli jer su želeli život u uredjenijem društvu, a nakon što su shvatili da u Srbiji ne vredi ostajati. Oni su, bar tako kažu istraživači balkanskih emigracija, u manjini, ali su nama bili zanimljivi od čisto ekonomskih migranata.

Kako izgleda zivot u duboko militarizovanom društvu, u nesigurnom okruženju, u zemlji u kojoj svaki stan ima sklonište? I kako izgleda život u jednom od najskupljih svetskih gradova? Gošća Radio karantina je Ivana Savić Azoulay. Ona sa porodicom živi u Tel Avivu, gde kao farmaceut radi na razvoju novih lekova. Najveći deo našeg razgovora fokusiran je na hamasov napad na Izrael 7. oktobra i izraelsku odmazdu u Gazi koja je usledila.

Ana Jovanović od nedavno živi u Esvatiniju, nekadašnjem Svazilendu, gde radi na izgradnji mostova u ruralnim sredinama. Ova Beogradjanka je inženjer zaštite životne sredine i kaže da uvek ide za zanimljivim projektom i da je više privlače život i kultura zemalja u razvoju.

Često se čuje da Srbija ima veliki odliv mozgova i da je zemlju od kako su Vučić i ekipa na vlasti napustilo 600.000 uglavnom mladih i obrazovanih ljudi. Ali, da li je zaista tako? Zar nije malo nerealno da skoro 10% stanovništva ode iz zemlje za samo deset godina? Utvrditi broj onih koji odlaze i dolaze u neku zemlju nije lako, ali neke prilično pouzdane procene postoje. Jedan od onih malobrojnih strucnjaka koji ih prave je Mihail Arandarenko, profesor ekonomije rada na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji je gost ovog Radio karantina.

Gost ovog Radio karantina je Tibor Jona, Pančevac koji živi u Nemačkoj a radi u Luksemburgu. Razgovaramo o životu u rodnom mestu Karla Marksa, o malom i bogatom Luksemburgu, o nemačkim pravilima, ali i o kineskim turistima.

Dijaspora slabo glasa a kad glasa poverenje mahom daje Vučiću. Na prethodnim izborima od 1,7 miliona Srba u inostranstvu glasalo je manje od 40.000. To ipak ne znači da našu dijasporu ne zanima situacija u rodnoj zemlji. O tome u ovom podkastu razgovaramo sa politikologom Tiborom Jonom, Pančevcem koji živi u Nemačkoj a radi u Luksemburgu.

U ovoj emisiji pričamo o dilemi migranata - gde se penzionisati. Obično se misli da migranti žele penzionerske dane da provedu u rodnoj zemlji jer ipak su im tu koreni. Neki pak ne žele da ruše mostove iza sebe pa pokušavaju da žive i u staroj i u novoj zemlji, dok mogu. Živoslav Miloradović je sa porodicom pre skoro 30 godina otišao u Italiju, i kaže da je po odlasku u penziju bio primoran da se vrati u Srbiju jer od njegove penzije on supruga u Italiji ne bi mogli pristojno da žive. Ipak, vreme provodi malo tamo, malo ovamo.

Dušan Tončić u Beču kaže za Radio karantin da podizanje dece u dijaspori puno pomaže prilikom integrisanja u novu zemlju i kulturu. Dodaje da njegov sin voli da kaže kako je tata Srbin, a on - Bečlija.

I u ovoj emisiji, u serijalu o emigracijama, pričamo o lepotama i teškoćama podizanja dece u novoj zemlji. Nastavljamo razgovor sa bračnim parom Jocović u Čikagu i Aleksandrom Kovačem u Melburnu. Jocovići kažu da su njihova deca nakon dolaska u Ameriku počela da grade novi, bolji idenitet, a Kovač ukazuje na susret svojih ćerki, rodjenih u Australiji, sa kulturom roditelja rodjenih u Srbiji odnosno Bosni.

Koji su izazovi podizanja dece u dijaspori i kakav identitet ta deca stiču? Da li se kod njih sudaraju vrednosti? I u kom trenutku dečijeg odrastanja je najbolje otići? U prvom delu razgovora o ovim temama u Radio karantiju gostuju Pančevci koji sada žive u Čikagu odnosno Melburnu.