Да ли се чини грешка што се оно што је за Србе духовни темељ њиховог идентитета сведе на политичку технологију и терминологију? Да ли је исправно националну свест Срба називати „национализмом“ којем се приписују сви атрибути шовинизма, само зато што Срби желе да очувају свој језик, веру, културу и историјско памћење? Где је граница између здравог националног идентитета и угрожавања других? Често слушамо тезу да Србија не сме да „извози“ свој утицај у Републику Српску, Црну Гору или друге крајеве. А шта је са правом државе и народа да брину о сународницима било где, а посебно ако су на било који начин угрожени? Како одговорити на покушаје, пре свега у Србији, да се Српска православна црква представи као политичка организација? Зар чињеница да Црква говори о страдању свог народа, о његовим светињама, језику, култури и правима сама по себи значи да се бави страначком политиком? Да ли се данас дешава обртање тезе — да се Црква која је, вршећи духовну и спосоносну мисију очувала народ представља као неко ко производи сукобе? О овим, и сродним темама у новој епизоди емисије „Дан осми – из перспективе вечности“ аутор и водитељ Тамара Гајић Јовановић разговарала је са уваженим историчарем Проф. др Александром Раковићем.

"Данас се велики благослов излио на овом светом месту, на овај свети храм и на овај град, а нарочито на православни верни српски народ, јер Господ нас је сабрао да прославимо деведесет година откако је прва Литургија служена у славу Божју овде на овом месту" поручио је 13. септембра 2026. године Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на светој Литургији у цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. "Сабрали смо се у храму који је посвећен Светом Кирилу и Методију, великим словенским равноапостолним учитељима и просветитељима, двојици браће која су изашла из свога народа, прешла преко границе свога народа, прешла преко границе свога језика и носећи у срцу своме име Божје, име Господа Исуса Христа, дошли на сва места где је словенски народ живео и донели Господа Исуса Христа" поручио је Патријарх Порфирије.

Храм Светог Александра Невског на Дорћолу прославио је 12. септембра 2026. године своју храмовну славу – празник Преноса моштију Светог Александра Невског. Свету Литургију, у присуству великог броја верника и уз саслужење братства ове београдске светиње, служио је викарни Епископ новобрдски Иларион, који је на малом входу рукопроизвео старешину храма, о. Стевана Вукића, у чин протојереја, док је чином протојереја-ставрофора одликовао свештенике Јована Гардовића и Бранислава Јелића. Литургијску беседу Владике Илариона, изјаве одликованих свештеника и разговор са оцем Стеваном Вукићем за наш радио забележила је Милица Шојић.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је свечано дочекан 12. септембра 2026. године у цркви Свете браће Кирила и Методија у Љубљани. Свечаној доксологији у храму, који већ пуних девет деценија краси главни град Словеније, присуствовало је неколико стотина верних, међу којима и преосвећена господа епископи пакрачки и славонски Јован, викарни хвостански Алексеј, викарни јенопољски Никон и буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор загребачко-љубљански Кирило, који је упутио речи срдачне добродошлице поглавару Српске Православне Цркве.

Дневник Радија "Слово љубве", радним даном уживо од 13 часова. Садржај и најважније наслове видећете отварањем линка емисије.

Српска Православна Црква 11. септембра обележава Усековање главе Светог Јована Крститеља, празник који нас подсећа на мученичку смрт Христовог Претече, али и на његову непоколебљиву спремност да сведочи истину без обзира на цену. О Светом Јовану Крститељу, његовом страдању и храбрости, али и о питањима која његов пример поставља пред савременог човека, у Јутарњем програму Радија Слово љубве разговарали смо са ђаконом Немањом Костићем. Говорили смо о томе како разликовати сведочење истине од осуђивања другог човека, шта нам Иродова одлука говори о човеку који препознаје истину, али нема снаге да поступи по њој, као и о сујети, савести и покајању на дан Усековања. Разговор са ђаконом Немањом Костићем водиле су новинар и водитељ Лена Сладојевић Карман и теолог Милица Бокун.

Поводом 112 година од рођења блаженопочившег Патријарха српског господина Павла, у Јутарњем програму Радија Слово љубве разговарали смо са проф. др Јованом Јањићем, књижевником, културологом и биографом Патријарха Павла. Ко је био човек иза патријарашког чина, колико је његова чувена скромност била начин живота и духовни подвиг, како је носио терет једног од најтежих периода у новијој историји нашег народа и због чега његове речи и данас имају снагу? Разговарали смо и о бројним анегдотама које се везују за Патријарха Павла, али и о његовој пооуци „Будимо људи“, која је остала једна од најпрепознатљивијих порука његовог живота. Разговор са др Јованом Јањићем водиле су новинар и водитељ Лена Сладојевић Карман и теолог Милица Бокун.

Дневник Радија "Слово љубве", радним даном уживо од 13 часова. Садржај и најважније наслове видећете отварањем линка емисије.

Када говоримо о покајању, често се питамо да ли човек заиста може да се промени и шта се дешава када неко иза себе остави живот испуњен падовима, страстима и грехом. Живот Светог Мојсија Мурина даје нам веома снажан одговор. Његов пут од разбојника до монаха и светитеља показује колико покајање може да промени човека, али и колико тај пут може бити тежак и дуг. У разговору са оцем Александром Прашчевићем говорили смо о животу и житију Светог Мојсија Мурина, о његовим искушењима и борби са страстима, посебно са телесним искушењима која су обележила један део његовог подвижничког пута. Осврнули смо се и на овогодишњи филм „Свети Мојсије Црни“ и на то како прича о овом светитељу може да нам помогне да боље разумемо сопствене слабости и борбе. Можда је најважније питање које пред нас ставља Свети Мојсије управо оно најједноставније: шта човек ради када схвати да више не жели да буде онакав какав је био? Одлука о промени је један тренутак, али оно што после ње следи јесте свакодневна борба. Колико је у том процесу важно истрајати, шта нам се дешава када поново паднемо и како изгледа покајање које није само тренутно осећање, већ стварна промена живота, о томе смо разговарали са свештеником који се са таквим питањима сусреће на редовном нивоу, оцем Александром Прашчевићем.

Пре 260 година укинута је Пећка патријаршија. За многе је то само један датум у историји, али иза њега стоји прича о народу који је вековима живео под туђом влашћу, а ипак успео да сачува свој језик, веру, име и памћење. Како је изгледао живот Срба после укидања Пећке патријаршије и шта је све помогло да се тај идентитет сачува? У разговору са проф. Николом Алексићем, испред Богословије Светог Саве, враћамо се у време Османског царства, грчких епископа и великих промена које су задесиле Српску цркву. Говоримо и о улози Карловачке митрополије, о томе како је све то доживљавао обичан народ, али и о светињама које су, у временима када је било мало других ослонаца, чувале сећање на оно ко смо. А шта нам Пећка патријаршија значи данас? О томе разговарамо и са оцем Александром Прашчевићем, уз посебан осврт на обнову Патријаршије 1920. године и на значај наших светиња.