Konkurs gde se ni među deset kandidata nije našlo spaljivano delo dogradonačelnika Vesića za mene nije konkurs.

Šta da radim, gospodine predsedniče, kad nemam šofera, nego se, kad moram, vozim samcijat sam, sam pju, sam guljaju!

Ne znam da li se Prvi plantažer i Prvi brat poznaju, ne znam jesu li ikad razgovarali, ali kako g. ministar policije zna da nisu, i zna koliko dugo nisu zvali drug druga?!

Kako si prošao sa doktoratom? – Pocepao sam…

Bio sam toliko sablažnjen paljenjem knjiga, fašističkom orgijom koje je za mene događaj godine (ako ne budu u ova dva meseca fašisti učinili nešto još strašnije), da se evo tek sada laćam pera.

Vezaše ti jezik, lepa sliko, večeri jedne…

Predsednik je održao reč, ali nam se obratio u obličju Siniše Malog: kao što je Zevs mogao da se, kad mu ustreba, preobrati u nekog drugog, u zlatnu kišu, labuda, tako je naš Zevs u doktorskom liku ministra finansija obznanio koliko su večiti rivali koštali državu u minuloj petoljetki, a to je oko četiri i po milijarde, o oproštenom porezu ili o sportskom počeku da i ne govorimo!

Ljubomir Živkov

Predsednik je, tonom pomalo i pretećim, obećao da će kad se vrati iz Amerike obznaniti koliko je državnih i nenavijačkih para dato večitim rivalima, tačnu svotu lično ja nisam još čuo, ali što god budem čuo meni će biti previše.

„Vesićevci nisu dobili Rubikovu kocku, nego običnu kocku, i nju nisu umeli da okrenu da joj grbavi deo bude dole, da se bolje useče u podlogu, a da na površini bude uglačan kamen?! Ili Vesić misli da je i Stradun u svoje vreme dobio iste takve grbave i oštre kocke, a da su ih turisti i mještani uglačali svojim đonovima, za šta je bilo potrebno tričavih sto ili dvesto godina?!“

I zaista je do juče nepoznati i uveliko penzionisani profesor postao šampion, pa je kao više biće ušao u vidokrug predsednikov, koji se šampionstvom malo je reći ushićuje i koji hita da ga iz državne kase što bogatije nagradi, pa bio to tekvondo, pikado, frikando, ili Rimanova teorema!