РТВ Слово љубве 107,3 MHz

У здању које је зидала „комунистичка власт која се разрачунала са Црквом“ и у коме су вршене и смртне казне – Окружном затвору у Београду, већ 14 година светли параклис Васкрсења Христовог, једина светиња посвећена Празнику над празницима у Београду, у којој је до сада служено више од 1000 Светих Литургија. Духовник овог параклиса и Специјалне затворске болнице, јереј Глигорије Марковић, такође парох храма светих Цара Константина и царице Јелене на Вождовцу објашњава нам у овој празничној емисији: како се то доласком Господа Исуса Христа мења смисао јеврејске Пасхе, тумачи нам стихове Пасхалних стихира али и Васкршњег слова св. Јована Златоустог. „Догађај Васкрсења није 'десило се некада' и ми сад то понављамо изнова и изнова“, ритуално, каже наш гост и истиче да „Васкрсење све разрешава - зато што ми живимо тиме у животу Божијем“. Након Васкрса човек нема више ничега да се боји, подвлачи о. Глигорије. Разговор води Јелена Јеж.

"Данас се радујемо и, волећи Господа, знамо да треба да волимо све људе, и оне који су нам блиски, и оне који нас разумеју, али и оне који нас не разумеју, и оне који нас не прихватају, и оне који нас понекад одбацају, знајући да Господ прославља сваког праведника, али и милује, воли и сваког грешника, очекујући да свако дође у Његово наручје. Господ дарује живот свима! Стога данас радујући се, сви певамо радосну песму: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима који су у гробовима живот дарова! Христос Васкрсе!", речи су очинске поуке Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорене после Васкршње Литургије у манастиру Пећкој Патријаршији.

Поводом вести да су у току припреме за оснивање Српског православног универзитета Свети Сава, Његово Високопреосвештенство Митрополит новосадски и бачки г. др Иринеј, члан Светог Архијерејског Синода, је у Васкршњем интервјуу који ће на програму и You Tube каналу Радија Слово љубве, бити емитован на сам дан празника, у 20.00 часова, изјавио: Сви европски универзитети, од 11. века па надаље, су поникли из некадашњих манастирских, скромних школа. И код нас је тако: просветитељство је светосавско у дубини и морамо схватати да оно представља стварни историјски пут нашега народа. Оснивамо црквени универзитет, али ко неће да студира на црквеном универзитету, тај не мора. Треба више бринути о томе какву катаклизму је доживео државни универзитет или државни универзитети у нашој земљи. Зар Црква само у Србији, у име секуларности, нема право на шта има право данас у свим уређеним и демократским земљама. Зашто сад сви ти људи, без ичијих злобних коментара, могу да иду у иностранство или на приватне факултете, а не могу на факултет који ће бити под егидом наше Цркве која је вековима и надахњивала и била покровитељ просвете и културе у нашем народу?

Протојереј - ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, говори о стварности васкрслог Христа у нашем животу. Како истински доживети овај епохални догађај? Зашто нас грех држи у шаци, како да себи опростимо и да нађемо места за Христа - за радост? Како истински живети? Отац Јован истиче да је данас прилично присутан економски однос и краткорочност задовољстава, док нас вера учи да је испуњење - у радости, а да она долази од сусрета са другим човеком, док нас благодарност чини људима вере. „Враћање човека истинској естетици враћа и свести да се овде задовољити не можемо. Морамо постати бића молитве. Морамо бити свесни да је почетак и крај нашег живљења – Бог. А почетак и крај нашег духовног живота је – Литургија. Мора нам Литургија постати све! Кад год је има, а бар та једна, недељна“.

У светлости Празника над празницима, Васкрсења Христовог, када се читава творевина радује победи живота над смрћу, разговарали смо са јеромонахом Јаковом, игуманом манастира Светог Јована Крститеља у Макрешану. Полазећи од тајне Васкрса као темеља наше вере, наш разговор се природно развио у правцу разумевања покајања као јединог истинског пута ка радости Васкрсења. Јер, како смо чули, без личног преображаја и учешћа у подвигу, Васкрс остаје само спољашњи догађај, а не дубоко унутрашње искуство победе над грехом и смрћу.

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, говори нам о смислу Васкрсења Христовог, са радошћу, али и упозоравајуће – „Христос се јавља...и прекори их за њихово неверовање. То је за нас врло важан моменат. Да нас не би прекорио Бог за неверовање наше, ми данас имамо Цркву. Господ укроти смрт, заустави је, смрћу је смрти одузео снагу. Зато је васкрсење огромна радост и сила која човека неће оставити. Смисао живљења не може се остварити уколико немамо, иза овог временског простора, посве сигурну гаранцију да се живи и даље! И код отаца имамо „Ако сам умро, нисам мртав!“. Препоручујемо и претходну емисију са оцем Стефаном, човеком који је у младости возио камионе широм света, доживео страхоте рата, лежање у мртвачници, опоравак и чудесан одлазак у монаштво, где се код чувеног игумана Данила учио подвигу и напајао духовношћу, о чему нам је говорио уз поуку да је врло важно наћи себе у себи, а у сваком човеку видети бољег од себе.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио на Велики петак, 10. априла 2026. године, у манастиру Пећкој Патријаршији вечерње са изношењем плаштанице, уз молитвено учешће високопреподобне игуманије Харитине, сестринства, свештенства и верног народ из Метохије и многих других крајева. Обраћајући се сабранима у манастирској порти, Патријарх српски г. Порфирије је нагласио да је Велики петак за нас људе тужан и трагичан дан, јер смо распели Господа: "Ми Га и данас непрестано распињемо кад год смо себични и када гордост влада нашим бићем. У исто време, ово је благословен дан. Господ је постао све оно што смо ми, прошао је све што људи пролазе и умро је на крсту да би укинуо последњу препреку која нас раздваја од Царства Божјег, а то је смрт. Он је својом смрћу разорио и победио смрт".

Испод планине Козаре, у Кнежопољу, у селу Међувође надомак Козарске Дубице, саграђен је храм Светих мученика јасеновачких, у славу Божију а у спомен свим мученицима усташког логора смрти Јасеновац, где је на нормалном човеку непојмљиве и незамисливе начине, убијено више од 700.000 људи. Тим поводом, управо данас, на Велику Суботу, у ишчекивању светлог Васкрсења Христовог, разговарамо са о. Жељком Јевђенићем, парохом кнежичким, благодарећи чијем труду и залагању је и никао храм посвећен Новомученицима јасеновачким. Разговор води Јелена Јеж.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао на Велики петак, 10. априла 2026. године, у поподневним часовима у Пећку Патријаршију, ставропигијалну лавру архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачки и патријараха српских, где ће прославити празник Васкрсења Господњег заједно са својим народом, свештенством и монаштвом са Косова и Метохије. Његова Светост се са неколико речи обратио сабранима:

Полазећи од снажних речи Аве Јустина Ћелијског да је „сав наш живот један незалазни Велики петак“, разговарали смо са Јованом Ракочевићем, професором Богословије Светог Саве, о смислу и доживљају страдања Христовог у животу савременог човека. Пред тајном Великог петка, када време као да стаје, а човек остаје сам пред Крстом и сопственом савешћу, наш разговор се кретао између јеванђелских догађаја и богослужбене стварности Цркве, која те догађаје чува не само као сећање, већ их изнова оживљава. Не постављамо питање где је човек био тада, већ где смо ми данас, отварамо тему личне одговорности: да ли и у којој мери својим животом учествујемо у осуди или у покајању.