U četvrtoj sesiji sa Tanjom razgovor počinje od noćnih mora i lošeg sna, ali vrlo brzo dolazi do mnogo dubljih tema. Otvara se pitanje koliko telo pamti ono što um pokušava da potisne, koliko nas stare priče prate i onda kada verujemo da smo ih ostavili iza sebe, i zašto pokušaj da budemo „funkcionalni“ nekad samo dodatno pojača unutrašnji pritisak. U ovoj epizodi govorimo o strahu da se ne smeta drugima, o potrebi za sigurnim prostorom, o ranom iskustvu doma i usvajanja, kao i o tome koliko je teško živeti između onoga što osećaš i onoga što misliš da moraš da budeš za druge.

Posebno je snažan deo razgovora u kom Tanja govori o svom odnosu prema poslu, o želji da bude korisna deci i o uverenju da emocije moraju da se sklone kako bi mogla da radi kako treba. Kroz to se otvara i pitanje koliko dugo čovek može da ignoriše ono što oseća, i šta se dešava kada telo počne da govori umesto njega. Ovo je epizoda o potiskivanju, o potrebi za sigurnošću, o traženju mesta na kom smeš da postojiš bez straha da ćeš nekome smetati, ali i o prvom ozbiljnijem pokušaju da se prepozna šta se zapravo dešava ispod površine.