U petoj sesiji sa Tanjom razgovor počinje od događaja koji ju je snažno uznemirio. Mladić iz njenog okruženja doživeo je ozbiljnu povredu na radu, a kroz tu priču otvara se tema sistema, nepravde, kašnjenja, nemoći i položaja ljudi koji žive između dve države, bez jasnog osećaja sigurnosti i prava. Tanja govori i o svom iskustvu odlaska iz Rusije, o stigmi koju neki ljudi vezuju za one koji su otišli, kao i o komplikovanoj situaciji sa dokumentima, boravkom i državljanstvom. Iza svega se vidi osećaj da čovek može da bude prisutan u nekoj zemlji, a da se ipak ne oseća kao da joj potpuno pripada.

Drugi deo epizode prelazi u intimniju i mekšu temu. Tanja govori o tome koliko joj je teško da razgovara sa ljudima, koliko joj smeta kada je drugi guraju u odnose, i kako gubi granicu između onoga što ona sama želi i onoga na šta je drugi nagovaraju. Kroz priču o momku sa fakulteta otvara se pitanje bliskosti, dopadanja, straha od odbijanja i još većeg straha da bi ona mogla nekoga da povredi. Govorimo o tome da emocije ne moraju izgledati isto kod svih ljudi, da to što neko ne pokazuje bliskost svakodnevno ne znači da je nema, i da je moguće voleti ljude na način koji nije uvek glasan, stalno prisutan i lako razumljiv drugima.

Posebno važan deo razgovora je Tanjina potreba da ostane posmatrač. Ona primećuje, prati, razume druge, ali joj je mnogo teže da sama izađe na teren i dozvoli sebi igru, dopadanje, neizvesnost i mogućnost greške. U toj tački razgovor postaje najživlji: između straha od ponavljanja loših iskustava, želje da se zaštiti i malog, ali vidljivog dela nje koji se ipak smeje, zanima, reaguje i želi da proba. Ovo je epizoda o pripadanju, granicama, emocionalnoj distanci i prvom opreznom koraku ka tome da život ne bude samo preživljavanje, već i prostor za malo igre.

U četvrtoj sesiji sa Tanjom razgovor počinje od noćnih mora i lošeg sna, ali vrlo brzo dolazi do mnogo dubljih tema. Otvara se pitanje koliko telo pamti ono što um pokušava da potisne, koliko nas stare priče prate i onda kada verujemo da smo ih ostavili iza sebe, i zašto pokušaj da budemo „funkcionalni“ nekad samo dodatno pojača unutrašnji pritisak. U ovoj epizodi govorimo o strahu da se ne smeta drugima, o potrebi za sigurnim prostorom, o ranom iskustvu doma i usvajanja, kao i o tome koliko je teško živeti između onoga što osećaš i onoga što misliš da moraš da budeš za druge.

Posebno je snažan deo razgovora u kom Tanja govori o svom odnosu prema poslu, o želji da bude korisna deci i o uverenju da emocije moraju da se sklone kako bi mogla da radi kako treba. Kroz to se otvara i pitanje koliko dugo čovek može da ignoriše ono što oseća, i šta se dešava kada telo počne da govori umesto njega. Ovo je epizoda o potiskivanju, o potrebi za sigurnošću, o traženju mesta na kom smeš da postojiš bez straha da ćeš nekome smetati, ali i o prvom ozbiljnijem pokušaju da se prepozna šta se zapravo dešava ispod površine.

U osmoj sesiji sa Irenom razgovaramo o tome kako izgleda kada pokušavaš da rešiš više ozbiljnih stvari odjednom, a svaki sledeći korak te dočeka sa novom preprekom. Od natečenih očiju, analiza i mamografije, do pokušaja da promeni lekara i pronađe nekoga kome može više da veruje, ova epizoda vrlo brzo prerasta iz lične priče u širu sliku svakodnevice u kojoj iscrpljenost ne dolazi samo iz onoga što te boli, već i iz načina na koji sistem sa tobom postupa.

Kroz mnogo humora, besa i lucidnih opaski, Irena govori o šalterima, čekanjima, redovima, pogrešnim informacijama i osećaju da ceo dan trošiš na borbu sa organizacijom umesto na rešavanje stvarnog problema. Iz te priče otvara se i važna tema odnosa između lekara i pacijenta, koliko znači kad te neko stvarno sasluša i objasni šta se dešava, i zašto se mnogi ljudi, kada to izostane, okreću raznim alternativama ne zato što su naivni, već zato što traže ljudski kontakt i osećaj da nisu samo broj.

Pred kraj epizoda postaje još ličnija. Irena otvara potrebu za osloncem, za nekim ko će stati uz tebe i reći da će biti u redu, ali i bolno iskustvo života u kome taj osećaj sigurnosti često nije postojao. Zato je ovo epizoda o zdravlju, ali još više o nemoći, sistemu, dostojanstvu i potrebi da čovek u teškim trenucima ne ostane sam.

U trećoj sesiji sa Tanjom razgovaramo o tome kako trauma može da promeni odnos prema sopstvenom telu, izgledu i prisustvu među ljudima. Tanja otvoreno govori o tome zašto joj je sigurnije da bude neprimećena, zašto joj pažnja drugih ne prija i kako je vremenom počela da povezuje vidljivost sa opasnošću. U ovoj epizodi otvara i to koliko joj je teško da gradi bliskost, koliko joj izolacija nekad deluje kao jedini način da se zaštiti, i koliko je zamorno stalno objašnjavati drugima ono što oni ne vide i ne razumeju. 

Razgovor ide i dublje, prema porodičnim odnosima, osećaju napuštenosti, krivici koju nosi i unutrašnjem pritisku da sve izdrži sama. Posebno je snažan deo u kom govori o tome kako u njoj istovremeno postoje i destruktivni impuls i onaj drugi glas koji ipak staje, preživljava i gura dalje. Ovo je epizoda o nevidljivim borbama, o pokušaju da se opstane i onda kada nema mnogo nežnosti prema sebi, ali i o tome da i ispod ogromnog bola nekad ipak ostane mali deo čoveka koji ne odustaje. 

Napomena Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete. 

Napomena za gledaoce: Zbog tehničkog propusta deo ove sesije nije snimljen, pa epizoda nije sačuvana u celosti.

U sedmoj sesiji sa Irenom razgovor kreće od naizgled običnih tema, hrane, dugovečnosti i života bez viška stresa, ali vrlo brzo dolazi do onoga što je suštinski nosi. Govorimo o tome koliko čoveku zapravo trebaju bliski odnosi, osećaj pripadanja, kretanje, mir i ljudi uz koje može da bude svoj. Kroz priču o najdugovečnijim zajednicama otvara se i pitanje šta nama danas najviše nedostaje, a kod Irene je odgovor bolan i vrlo jasan. Nedostaje joj oslonac. Nedostaje joj onaj osećaj da postoji neko kome možeš da se obratiš bez zadrške i bez straha da ćeš naići na zid.

U drugom delu razgovora Irena govori o ženama koje su joj bile najbliže figure sigurnosti, o tome šta se u njoj slomilo kada ih je izgubila i kako je godinama učila da sve preživljava sama. Otvara i odnos sa ćerkom, svoju zaštitničku crtu, kao i jednu veoma važnu temu, kako izgleda kada se spolja središ, opereš kosu, našminkaš se i pojaviš među ljudima, a iznutra se i dalje osećaš potpuno slomljeno. Pričamo i o telu koje više ne može kao nekad, o posledicama korone, vodi oko srca, gubitku snage, ali i o malim trenucima u kojima se ipak pojavi želja za kretanjem, vodom, mirom i nekim drugačijim ritmom života. Ovo je epizoda o usamljenosti, o dostojanstvu u raspadu, ali i o tome da potreba za životom ne nestane do kraja čak ni kada čovek misli da više nema snage.

Napomena
Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.

U ovoj epizodi nastavljam razgovor sa Tanjom, gde se dublje ulazi u njen odnos sa roditeljima i ulogu koju nesvesno preuzima u njihovom konfliktu.

Kroz priču o praznicima i razočaranju koje je usledilo, otvara se tema očekivanja – šta očekujemo od drugih ljudi i šta se dešava kada ta očekivanja ne budu ispunjena.

Kako razgovor napreduje, postaje jasno da Tanja pokušava da održi balans između majke i oca, ali i da taj pokušaj dolazi iz dubljeg straha – straha da ne završi u odnosu koji joj ne prija.

Pričamo o tome:

zašto ljudi preuzimaju odgovornost za odnose koji nisu njihovi
kako loša komunikacija u porodici oblikuje način na koji vidimo sebe
zašto želja da „pomirimo druge“ često znači da zanemarujemo sebe
i šta zapravo znači postaviti granicu u odnosima sa najbližima

Ova epizoda nije o tome kako popraviti porodicu.
Ona je o tome kako da razumeš svoju poziciju u njoj.

Ako si se ikada osećao kao da moraš da biraš stranu ili da rešavaš tuđe konflikte – ovo je razgovor koji će ti imati smisla.

U šestoj sesiji sa Irenom ulazimo u možda najogoljeniji deo njene priče. Govori o danima kada ni ustajanje iz kreveta nije jednostavno, o tome kako izgleda živeti sa osećajem da ti drugi ne veruju koliko ti je teško, i koliko zaboli kada najbliži ne dođu ni onda kada ti je podrška najpotrebnija. Ova epizoda je važna jer pokazuje koliko čoveka može da slomi ne samo ono što nosi u sebi, već i nerazumevanje okoline koja sve pokušava da svede na trud, disciplinu i „pozitivno razmišljanje“.

Irena otvoreno govori o svojim iskustvima sa pregledima, terapijama, dnevnom bolnicom, lekovima i osećaju da se godinama vrti u krug bez pravog oslonca. Priča i o tome koliko je teško kada svuda oko sebe slušaš poruke da je sreća stvar odluke, a iznutra osećaš da ti ništa od toga ne dopire. U središtu epizode ipak nije samo bolest, već usamljenost. Taj osećaj da si i među ljudima sam, da ideš sama na preglede, da se sama raspadaš i sama vraćaš kući, i da ono što najviše boli možda nije samo stanje, nego odsustvo nekoga ko bi stvarno bio tu.

Ovo je epizoda o iscrpljenosti, o granici snage, o tome šta se dešava kada se čovek godinama drži zbog obaveza, a onda više nema odakle da vuče. I možda najviše od svega, ovo je epizoda o potrebi da neko konačno ne pojednostavi tvoju borbu.

Napomena
Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.

U ovoj epizodi podkasta Realnost, razgovaram sa Tanjom o njenom načinu doživljavanja odnosa i emocija. Kroz konkretan primer odnosa sa jednom starijom ženom, otvaramo pitanja granica, očekivanja i nerazumevanja između ljudi. 

Tanja govori o tome kako doživljava odnose kao transakcione – gde svaka strana daje i prima jasno definisanu vrednost – i zašto joj je teško da prihvati dublju emotivnu povezanost. U razgovoru dolazimo do ključnih tema: nepoverenje prema ljudima, strah od pogrešne procene tuđih namera i iskustva koja su oblikovala njen pogled na svet. 

Poseban deo epizode otkriva njenu prošlost i iskustvo dugotrajnog online maltretiranja, koje je značajno uticalo na njen odnos prema poverenju i otvaranju prema drugima. 

Kroz dijalog istražujemo gde je granica između tuđih očekivanja i ličnih potreba, kao i pitanje: da li moramo da uzvratimo emocije koje drugi očekuju od nas? 

Ova epizoda otvara prostor za razumevanje različitih realnosti u odnosima i postavlja jedno ključno pitanje – šta zapravo dugujemo drugim ljudima? 

U petoj sesiji sa Irenom ulazimo u možda najteži deo njene priče. Govori o tome kako je izgubila dom koji je doživljavala kao svoj, o osećaju da je iz njega isterana, i o periodu u kom su ona i Tamara pokušavale da prežive u prostoru bez struje, toplote i osnovnog osećaja sigurnosti. Ova epizoda nije samo priča o selidbi, već o tome šta se desi čoveku kada mu se tlo potpuno izmakne, a pomoć ne dođe od onih od kojih je najviše očekuje.

Irena otvoreno priča i o gubitku psa, o noćima provedenim u hladnoći, o mokroj posteljini, tišini i potpunoj iscrpljenosti, ali i o tome koliko nekad potpuni stranci pokažu više ljudskosti nego porodica. U drugom delu razgovora otvara se velika porodična tema, od odnosa sa majkom i bratom do osećaja da je ceo život ostajala bez podrške, topline i ravnopravnog mesta u sopstvenoj porodici. Ovo je epizoda o preživljavanju, izdaji, besu, ali i o snazi da se ipak nastavi dalje.

Napomena

Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.

Ovo nije klasična sesija. U specijalnoj epizodi Realnosti razgovaram sa Zoranom Stojanoski, koleginicom iz prakse rada sa ljudima. 

Zorana Stojanoski - https://www.instagram.com/psihoterapija_aurora?igsh=MTg2bjA4M29nYWpuNQ==

Delimo iskustva o stvaranju sadržaja i radu sa publikom, uz konkretne primere iz svakodnevice. Pričamo o prirodnom otporu prema savremenim načinima povezivanja kao što su aplikacije za upoznavanje i o tome kako koristi da se čovek češće izloži prilikama. Bavimo se pozicioniranjem na mrežama, jasnim očekivanjem publike i prepoznatljivošću koja dolazi kada je format autentičan i dosledan. Dotičemo se rutine kreiranja, kontinuiteta koji donosi rezultate i ideje da je najbolje praviti ono što bismo i sami rado gledali. Govorimo i o navici da svakog dana čitamo i slušamo kvalitetne sadržaje kako bismo održali dobru energiju i ideje. Na kraju ističemo vrednost razgovora među kolegama, jer razmena pogleda pomaže da rad ostane jasan i usmeren na ono što ljudima donosi korist.