Realnost

Jelena ima mnogo interesovanja, ambicija i ideja, ali sve teže uspeva da odluči čemu da posveti svoje vreme i energiju. Želi da završi fakultet, počne samostalno da zarađuje, razvija sopstvene poslovne ideje i ponovo se posveti umetnosti koju voli. Iako odlično planira i veruje u svoje sposobnosti, nedostaju joj disciplina i kontinuitet, a osećaj neiskorišćenog potencijala postaje sve veći izvor frustracije.

U našoj prvoj sesiji razgovaramo o odlaganju obaveza, perfekcionizmu i očekivanjima koja postavljamo sebi. Posebno se bavimo njenim odnosom sa majkom, koju izuzetno ceni, ali sa kojom se istovremeno neprestano poredi. Istražujemo odakle dolazi osećaj krivice, koliko su njeni ciljevi zaista njeni i zašto je prema sebi toliko stroga čak i kada postoje sasvim razumljivi razlozi zbog kojih nešto nije uspela da ostvari.

Razgovor nas zatim vodi u potpuno drugačijem pravcu, ka Jeleninom kompleksnom sistemu verovanja. Pričamo o energiji, frekvencijama, karmi, reinkarnaciji i različitim nivoima stvarnosti. Pokušavam da razumem kako je izgradila svoj pogled na svet, na čemu zasniva svoja uverenja i gde se nalazi granica između ličnog doživljaja, interpretacije i onoga što možemo objektivno da proverimo.

Dotaknemo se i ega, ličnih granica, potrebe za kontrolom, razočaranja u bliske ljude i načina na koji Jelena analizira međuljudske odnose.

Ovo je razgovor o velikom potencijalu, visokim očekivanjima i komplikovanom unutrašnjem svetu, ali i o jednom jednostavnom pitanju: koliko nam naš način razmišljanja zaista pomaže da živimo život kakav želimo, a koliko nas u tome sputava?

Podkast „Realnost sa Stefanom Momićem“ predstavlja prostor za otvorene razgovore, lično istraživanje i razmenu iskustava. Izneti stavovi, mišljenja i uverenja pripadaju učesnicima razgovora i ne predstavljaju nužno naučno potvrđene činjenice.

Sadržaj je namenjen ličnom promišljanju i razumevanju različitih perspektiva, a ne pružanju dijagnoza, psihoterapije ili medicinskih saveta. Razgovori nisu zamena za odgovarajuću stručnu pomoć.

Četiri meseca nakon smrti svoje partnerke Sanje, Nikola govori o tuzi, praznini i pitanju koje mu se stalno vraća: da li je mogao da uradi nešto više?

U prvoj sesiji sa Nikolom razgovaram o životu nakon gubitka voljene osobe. Kroz njegove uspomene upoznajemo Sanju, njihovu ljubav i budućnost koju su zajedno planirali. Govorimo o tome koliko nedostaju svakodnevni razgovori, zajedničke navike i osoba sa kojom smo mogli da podelimo sve. 

Nikola pokušava da sakrije svoju tugu pred sinom, u želji da ga zaštiti. Istovremeno, teško mu je da se otvori prijateljima jer ne želi da ih opterećuje. Kroz razgovor preispitujemo tu potrebu da sve izdržimo sami i otvaramo pitanje šta znači biti jak kada nam je teško. 

U ovoj epizodi govorimo o: 

• Tugovanju, ljutnji, nemoći i osećaju krivice. 
• Odnosu oca i sina i pokazivanju ranjivosti. 
• Dobronamernim savetima poput „moraš da budeš jak“, „vreme leči sve“ i „naći ćeš nekog drugog“. 
• Uspomenama koje pružaju utehu i teškoći da se živi u sadašnjosti. 
• Problemima sa snom i apetitom i prihvatanju stručne podrške. 

Razgovor o ljubavi, gubitku i pokušaju da se, uz čuvanje uspomene na voljenu osobu, pronađe prostor i za brigu o sebi. 

Pratite kanal „Realnost sa Stefanom Momićem“ za naredne sesije i razgovore. 

Ovo nije klasična sesija, već specijalna epizoda Realnosti u kojoj razgovaram sa Zoranom, koleginicom iz prakse rada sa ljudima, i razmenjujemo mišljenja o partnerskim odnosima, ljubavi, bliskosti i obrascima koje ljudi često ponavljaju. 

Zorana Stojanoski - https://www.instagram.com/psihoterapija_aurora?igsh=MTg2bjA4M29nYWpuNQ== 

Pričamo o tome zašto se danas mnogi lako zakače za etikete kao što su anksiozni i izbegavajući obrazac, narcis ili manipulator, i kako te reči nekada više služe da objasnimo drugu osobu nego da zaista razumemo šta se dešava u odnosu. Otvaramo pitanje zašto ljudi često znaju kakvog partnera žele, ali mnogo teže umeju da vide kakvog partnera zapravo imaju, kao i koliko naše predstave o ljubavi utiču na to šta očekujemo, šta prećutkujemo i šta pogrešno tumačimo. 

Razgovaramo i o tome zašto nije dovoljno samo razumeti odakle neki obrazac dolazi, već je važno prepoznati šta danas radimo sa njim. Dotičemo se izbora partnera, idealizacije, prvih dejtova, društvenih mreža, digitalnog upoznavanja, potrebe da nas neko „sam od sebe“ razume i česte zablude da partner treba da nam bude sve. Umesto toga, pričamo o odnosima kao prostoru u kom je važno znati sebe, komunicirati jasnije, tražiti ono što nam treba i ne pretvarati bliskost u stalno testiranje ljubavi. 

Ovo je epizoda o ljubavi bez romantizovanja, o komunikaciji bez čitanja misli, o potrebi da se čovek ne sakrije iza etiketa i o jednostavnoj, ali zahtevnoj ideji da dobar odnos počinje onda kada prestanemo da glumimo da znamo šta druga osoba misli i počnemo zaista da razgovaramo. 

U petoj sesiji sa Tanjom razgovor počinje od događaja koji ju je snažno uznemirio. Mladić iz njenog okruženja doživeo je ozbiljnu povredu na radu, a kroz tu priču otvara se tema sistema, nepravde, kašnjenja, nemoći i položaja ljudi koji žive između dve države, bez jasnog osećaja sigurnosti i prava. Tanja govori i o svom iskustvu odlaska iz Rusije, o stigmi koju neki ljudi vezuju za one koji su otišli, kao i o komplikovanoj situaciji sa dokumentima, boravkom i državljanstvom. Iza svega se vidi osećaj da čovek može da bude prisutan u nekoj zemlji, a da se ipak ne oseća kao da joj potpuno pripada.

Drugi deo epizode prelazi u intimniju i mekšu temu. Tanja govori o tome koliko joj je teško da razgovara sa ljudima, koliko joj smeta kada je drugi guraju u odnose, i kako gubi granicu između onoga što ona sama želi i onoga na šta je drugi nagovaraju. Kroz priču o momku sa fakulteta otvara se pitanje bliskosti, dopadanja, straha od odbijanja i još većeg straha da bi ona mogla nekoga da povredi. Govorimo o tome da emocije ne moraju izgledati isto kod svih ljudi, da to što neko ne pokazuje bliskost svakodnevno ne znači da je nema, i da je moguće voleti ljude na način koji nije uvek glasan, stalno prisutan i lako razumljiv drugima.

Posebno važan deo razgovora je Tanjina potreba da ostane posmatrač. Ona primećuje, prati, razume druge, ali joj je mnogo teže da sama izađe na teren i dozvoli sebi igru, dopadanje, neizvesnost i mogućnost greške. U toj tački razgovor postaje najživlji: između straha od ponavljanja loših iskustava, želje da se zaštiti i malog, ali vidljivog dela nje koji se ipak smeje, zanima, reaguje i želi da proba. Ovo je epizoda o pripadanju, granicama, emocionalnoj distanci i prvom opreznom koraku ka tome da život ne bude samo preživljavanje, već i prostor za malo igre.

U četvrtoj sesiji sa Tanjom razgovor počinje od noćnih mora i lošeg sna, ali vrlo brzo dolazi do mnogo dubljih tema. Otvara se pitanje koliko telo pamti ono što um pokušava da potisne, koliko nas stare priče prate i onda kada verujemo da smo ih ostavili iza sebe, i zašto pokušaj da budemo „funkcionalni“ nekad samo dodatno pojača unutrašnji pritisak. U ovoj epizodi govorimo o strahu da se ne smeta drugima, o potrebi za sigurnim prostorom, o ranom iskustvu doma i usvajanja, kao i o tome koliko je teško živeti između onoga što osećaš i onoga što misliš da moraš da budeš za druge.

Posebno je snažan deo razgovora u kom Tanja govori o svom odnosu prema poslu, o želji da bude korisna deci i o uverenju da emocije moraju da se sklone kako bi mogla da radi kako treba. Kroz to se otvara i pitanje koliko dugo čovek može da ignoriše ono što oseća, i šta se dešava kada telo počne da govori umesto njega. Ovo je epizoda o potiskivanju, o potrebi za sigurnošću, o traženju mesta na kom smeš da postojiš bez straha da ćeš nekome smetati, ali i o prvom ozbiljnijem pokušaju da se prepozna šta se zapravo dešava ispod površine.

U osmoj sesiji sa Irenom razgovaramo o tome kako izgleda kada pokušavaš da rešiš više ozbiljnih stvari odjednom, a svaki sledeći korak te dočeka sa novom preprekom. Od natečenih očiju, analiza i mamografije, do pokušaja da promeni lekara i pronađe nekoga kome može više da veruje, ova epizoda vrlo brzo prerasta iz lične priče u širu sliku svakodnevice u kojoj iscrpljenost ne dolazi samo iz onoga što te boli, već i iz načina na koji sistem sa tobom postupa.

Kroz mnogo humora, besa i lucidnih opaski, Irena govori o šalterima, čekanjima, redovima, pogrešnim informacijama i osećaju da ceo dan trošiš na borbu sa organizacijom umesto na rešavanje stvarnog problema. Iz te priče otvara se i važna tema odnosa između lekara i pacijenta, koliko znači kad te neko stvarno sasluša i objasni šta se dešava, i zašto se mnogi ljudi, kada to izostane, okreću raznim alternativama ne zato što su naivni, već zato što traže ljudski kontakt i osećaj da nisu samo broj.

Pred kraj epizoda postaje još ličnija. Irena otvara potrebu za osloncem, za nekim ko će stati uz tebe i reći da će biti u redu, ali i bolno iskustvo života u kome taj osećaj sigurnosti često nije postojao. Zato je ovo epizoda o zdravlju, ali još više o nemoći, sistemu, dostojanstvu i potrebi da čovek u teškim trenucima ne ostane sam.

U trećoj sesiji sa Tanjom razgovaramo o tome kako trauma može da promeni odnos prema sopstvenom telu, izgledu i prisustvu među ljudima. Tanja otvoreno govori o tome zašto joj je sigurnije da bude neprimećena, zašto joj pažnja drugih ne prija i kako je vremenom počela da povezuje vidljivost sa opasnošću. U ovoj epizodi otvara i to koliko joj je teško da gradi bliskost, koliko joj izolacija nekad deluje kao jedini način da se zaštiti, i koliko je zamorno stalno objašnjavati drugima ono što oni ne vide i ne razumeju. 

Razgovor ide i dublje, prema porodičnim odnosima, osećaju napuštenosti, krivici koju nosi i unutrašnjem pritisku da sve izdrži sama. Posebno je snažan deo u kom govori o tome kako u njoj istovremeno postoje i destruktivni impuls i onaj drugi glas koji ipak staje, preživljava i gura dalje. Ovo je epizoda o nevidljivim borbama, o pokušaju da se opstane i onda kada nema mnogo nežnosti prema sebi, ali i o tome da i ispod ogromnog bola nekad ipak ostane mali deo čoveka koji ne odustaje. 

Napomena Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete. 

Napomena za gledaoce: Zbog tehničkog propusta deo ove sesije nije snimljen, pa epizoda nije sačuvana u celosti.

U sedmoj sesiji sa Irenom razgovor kreće od naizgled običnih tema, hrane, dugovečnosti i života bez viška stresa, ali vrlo brzo dolazi do onoga što je suštinski nosi. Govorimo o tome koliko čoveku zapravo trebaju bliski odnosi, osećaj pripadanja, kretanje, mir i ljudi uz koje može da bude svoj. Kroz priču o najdugovečnijim zajednicama otvara se i pitanje šta nama danas najviše nedostaje, a kod Irene je odgovor bolan i vrlo jasan. Nedostaje joj oslonac. Nedostaje joj onaj osećaj da postoji neko kome možeš da se obratiš bez zadrške i bez straha da ćeš naići na zid.

U drugom delu razgovora Irena govori o ženama koje su joj bile najbliže figure sigurnosti, o tome šta se u njoj slomilo kada ih je izgubila i kako je godinama učila da sve preživljava sama. Otvara i odnos sa ćerkom, svoju zaštitničku crtu, kao i jednu veoma važnu temu, kako izgleda kada se spolja središ, opereš kosu, našminkaš se i pojaviš među ljudima, a iznutra se i dalje osećaš potpuno slomljeno. Pričamo i o telu koje više ne može kao nekad, o posledicama korone, vodi oko srca, gubitku snage, ali i o malim trenucima u kojima se ipak pojavi želja za kretanjem, vodom, mirom i nekim drugačijim ritmom života. Ovo je epizoda o usamljenosti, o dostojanstvu u raspadu, ali i o tome da potreba za životom ne nestane do kraja čak ni kada čovek misli da više nema snage.

Napomena
Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.

U ovoj epizodi nastavljam razgovor sa Tanjom, gde se dublje ulazi u njen odnos sa roditeljima i ulogu koju nesvesno preuzima u njihovom konfliktu.

Kroz priču o praznicima i razočaranju koje je usledilo, otvara se tema očekivanja – šta očekujemo od drugih ljudi i šta se dešava kada ta očekivanja ne budu ispunjena.

Kako razgovor napreduje, postaje jasno da Tanja pokušava da održi balans između majke i oca, ali i da taj pokušaj dolazi iz dubljeg straha – straha da ne završi u odnosu koji joj ne prija.

Pričamo o tome:

zašto ljudi preuzimaju odgovornost za odnose koji nisu njihovi
kako loša komunikacija u porodici oblikuje način na koji vidimo sebe
zašto želja da „pomirimo druge“ često znači da zanemarujemo sebe
i šta zapravo znači postaviti granicu u odnosima sa najbližima

Ova epizoda nije o tome kako popraviti porodicu.
Ona je o tome kako da razumeš svoju poziciju u njoj.

Ako si se ikada osećao kao da moraš da biraš stranu ili da rešavaš tuđe konflikte – ovo je razgovor koji će ti imati smisla.

U šestoj sesiji sa Irenom ulazimo u možda najogoljeniji deo njene priče. Govori o danima kada ni ustajanje iz kreveta nije jednostavno, o tome kako izgleda živeti sa osećajem da ti drugi ne veruju koliko ti je teško, i koliko zaboli kada najbliži ne dođu ni onda kada ti je podrška najpotrebnija. Ova epizoda je važna jer pokazuje koliko čoveka može da slomi ne samo ono što nosi u sebi, već i nerazumevanje okoline koja sve pokušava da svede na trud, disciplinu i „pozitivno razmišljanje“.

Irena otvoreno govori o svojim iskustvima sa pregledima, terapijama, dnevnom bolnicom, lekovima i osećaju da se godinama vrti u krug bez pravog oslonca. Priča i o tome koliko je teško kada svuda oko sebe slušaš poruke da je sreća stvar odluke, a iznutra osećaš da ti ništa od toga ne dopire. U središtu epizode ipak nije samo bolest, već usamljenost. Taj osećaj da si i među ljudima sam, da ideš sama na preglede, da se sama raspadaš i sama vraćaš kući, i da ono što najviše boli možda nije samo stanje, nego odsustvo nekoga ko bi stvarno bio tu.

Ovo je epizoda o iscrpljenosti, o granici snage, o tome šta se dešava kada se čovek godinama drži zbog obaveza, a onda više nema odakle da vuče. I možda najviše od svega, ovo je epizoda o potrebi da neko konačno ne pojednostavi tvoju borbu.

Napomena
Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.