zoomer

Dobrodošli u još jednu epizodu podcast-a Mladost i to tik pred letnju pauzu.

U ovoj jubilarnoj dvadesetoj epizodi razgovaramo sa mladim arhitektom i uličnim umetnikom iako on sam sebe ne naziva tako. Ako vam kažemo razapet Isus na krstu okačen na sred ulice tik ispod uličnih kamera za koje niko pre ovog performansa nije znao, onda već pretpostavljate ko je naš današnji gost.

Danas razgovaramo sa Andrejem Josifovskim, poznatijim još i kao Pijanista.

Dobrodošli u još jednu epizodu herojstva, zavalite se i uživajte.

Današnja epizoda podcasta se nešto razlikuje od uobičajenih jer se pred vama nalazi prilika da preslušate epizodu podcasta Mladost emitovanu na 10. jubilarnoj MAN konferenciji. Tako su i gost i tema bili specifični i posebni.

Ovoga puta ugostile smo (ili je on ugostio nas) Vojkana Arsića, osnivača i direktora Centra E8. Kada smo razmišljale koga bismo mogle da ugostimo na MAN-u 2020, odgovor se nametnuo sam, a i postojalo je mnogo stvari koje smo oduvek želele da ga pitamo. Razgovor je počeo neminovnim spojem aktivizma i pozorišta, kao specifičnosti koja odlikuje Vojkanov rad sve ove godine. Nije nimalo jednostavno biti radnik u kulturi, naročito u ovim vremenima, kada se svi snalaze i poušavaju da opstanu. Zato su, za Vojkana, aktivizam i pozorište nerazdvojivi.

“DESI SE NEKAD BURNOUT, A JA SAM SREĆAN ŠTO SAM I U TIM TRENUCIMA USPEO DA PRONAĐEM KANALE I BAVIM SE STVARIMA KOJE ME ZANIMAJU”

Razgovarali smo i o odnosu Reflektor teatra i Centra E8, organizacije koja je nastala i rasla na dva bitna stuba – edukaciji i umetnosti. Međutim, nekad je lakše razdojiti stvari i projekte, dati šansu da se uspotavi novi brend koji će, neopterećen ničim drugim osim svojim radom, stvarati predstave koje svi volimo – poput Muškarčina, Sumnjivog lica, Urednika, Crvene… Tako smo se dotakli i jedne od najomiljenijih predstava, predstave Muškarčine koja se igra već osam godina, i koja svaki put prolazi kroz transformacije zajedno sa glumcima koji je igraju, ali uvek ostaje – relevantna.

“MISLIM DA TREBA DA PROĐE JOŠ MNOGO GODINA, DA NAM PREDSTAVA O MASKULINITETU NE BUDE VIŠE POTREBNA. TOLIKO GODINA, DA MISLIM DA JA TO MOŽDA NEĆU NI DOŽIVETI.

Za Vojkana, siguran prostor je onaj gde je njegov pas, Brat – kolega, miljenik i ravnopravni član E8 zajednice. Međutim, siguran prostor predstavlja i MAN konferencija, pa smo u drugom delu razgovora pričali baš o njoj.

MAN je u svojih deset godina postojanja uspeo da okupi mnoge značajne govornice i govornike, pruži platform za učenje svim aktivistkinjama, aktivistima I omladinskim radnicama i radnicima. A čitava priča počela je jednim sastankom i pozivom da se Centar E8 pridruži projektu koji će sa dečacima raditi na pitanju rodne ravnopravnosti.

“DOŠAO SAM U KANCELARIJU I REKAO TIMU ‘LJUDI, ZOVU NAS DA RADIMO PROJEKAT O RODNOJ RAVNOPRAVNOSTI, ALI SA MUŠKARCIMA, PROSTO DA NE VERUJETE’. I STVARNO SMO SE ZAPITALI, KAKO SAD DA RADIMO SA MUŠKARCIMA, KAD SE UVEK NA TIM PITANJIMA RADILO SA ŽENAMA”.

Nekoliko godina kasnije, rad sa mladićima postao je zašttini znak Centra E8. “Ako su dečaci deo problema, moraju biti i deo rešenja” logika je koja stoji iza ovog rada, često osporavanog i nipodaštavanog. Ali, u ovom trentku, Centar E8, I to, kako Vojkan naglašava, čitav tim Centra E8 uspeo je da se uspostavi kao važan saveznik feminističkoj borbi. A ništa od ovoga ne bi bilo moguće, da u ideju i organizaciju, od početka, nisu verovale tri žene – Marina Blagojević Hughson, Zorana Antonijević i Marina Starčević Cviko.

Vojkan je sa nama podelio svoju omiljenu muziku iz predstave, i to baš ove, najnovije produkcije – Urednika, koja govori o fenomenu post-istine i medijkih manipulacija. Sa Vojkanom smo razgovarale i o mnogim drugim temama, poput samog rada na predstavama, a usput nam je otkrio i kako je Centar E8 dobio ime. Preslušajte novu epizodu podcasta Mladost, ili je pogledajte, obzirom da smo ovaj put imale priliku da budemo i u video formatu.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

U današnjoj epizodi podcasta Mladost, imale smo priliku da ugostimo Buč Kesidi, neverovatni muzički dvojac u čiju smo se muziku zaljubili na prvo slušanje. Osim što su uspešni muzičari, trude se da njihov celokupan vizuelni i umetnički identitet bude usklađen sa njihovim stilom, pa je tako i ovaj razgovor tekao, opušteno, razigrano i bezbrižno.

Luka i Zoran, čini se žive svoj dečački san. Kako sami kažu, želeli su da imaju bend ne zato što je to popularno, ili jer to tako treba, već zato što su to istinski želeli. Iako jesu zvezde, glamur i statusni simboli još uvek nisu ušetali u njihove živote, mada im to ne predstavlja preveliki problem. Na prvom mestu nalazi se – muzika.

“NAMA JE BEND PRIORTET. SVE ŠTO ZARADIMO, ULAŽEMO U BEND I NEKE STVARI KOJE SMIŠLJAMO”

Čini se da se sa bendom jako dobro zabavljaju, ali im dobra zabava izgleda ne utiče na profesionalnost. Sve što rde shvataju vrlo ozbiljno, a bend im, između ostalog, služi i kao prostor za rad, napredak i učenje. Kako obojica ističu, naučili su mnogo.

“NAUČILI SMO PRE SVEGA KAKO DA SVIRAMO, KADA POČINJEŠ, NIKO TI NE KAŽE KAKO TO TREBA DA RADIŠ. RANIJE SU BENDOVI BILI DRUGAČIJI, VEĆI, PA NAUČIŠ OD KOLEGA MUZIČARA KOJIMA SI OKRUŽEN. NAMA JE BILO MALO TEŽE”

Buč Kesidi je ceo paket, koji čine dobra muzika, sjajni i talentovani ljudi sa kojima sarađuju, predivni spotovi, ali i vizuelni identitet tokom nastupa, o kome se takođe vodi računa. O tome svedoči i fotografija sa Vedranom, rediteljkom spotova koja je u međuvremenu suštnski postala deo benda. Ona je zaslužna za magiju koju imamo prilike da gledamo u njihovim spotovima. Međutim, stvarati magiju nije uvek lako.

“BUDI NAS U 4 UJUTRU, JURIMO DA SNIMAMO, JER TAD JE NAJLEPŠE SUNCE. VOLE TO FILMADŽIJE…”

Kada smo ih pitale o muzičkom pravcu kome pripadaju, nisu baš umeli da daju precizan odgovor. Ne zato što ne poznaju svoju muziku, već zato što je ne smatraju statičnom i ograničenom. Za Luku i Zorana je sve što stvaraju fluidno I fleksibilno, sa dovoljno ostavljenog prostora za rast, razvoj i dinamične promene.

“O TOME ĆE VEĆ GOVORITI NEKI KRITIČARI, ZA NEKIH PET GODINA. MI SADA SAMO STVARAMO, VIDEĆEMO GDE ĆE NAS TO ODVESTI”.

Buč Kesidi dvojac je sa nama podelio i svoju omiljenu muziku, koja je, kako Zoran kaže, pažljivo čuvana za post-karantinske dane, kada može da se bude napolju i đuska. Ostatak ovog neobičnog letnjeg razgovora možete preslušati u osamnaestoj epizodi podcasta Mladost, u kome možete čuti Lukine i Zoranove planove za leto, nastupe i spotove.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

U današnjoj epizodi podcasta Mladost, ugostile smo Radmilu Petrović, mladu pesnikinju za čijom smo poezijom poludeli i koja nam je donela jednu potpuno novu perspektivu. Radmila ima 24 godine, diplomirana je ekonomistkinja i pretalentovana pesnikinja, ali i prava heroina mladosti. Zato vas pozivamo da se u ovom podcastu, koji je njen prvi intervju od kako je izdala zbirku svoje poezije, upoznate sa Radmilom i njenom magijom.

Iako je ova 2020. godina izneverila mnoga očekivanja, Radmila je njome više nego zadovoljna, jer kaže da se oseća srećnije nego ikad. Konačno ima prostora i vremena da radi na sebi, uči, razvija se i bavi stvarima koje voli i koje je čine srećnom. Konačno ima prostora da piše poeziju i stihove koje živi i doživljava, premda nije oduvek bilo tako. Počela je da piše jer se osećala usamljeno i tužno, a pesme koje je pisala na početku joj se nisu preterano sviđale. Priznaje da je zavoleti savremenu poeziju proces, iako joj je njen susret sa Miodragom Pavlovićem i Rekvijemom iz sestrine čitanke promenio život. Kada smo je pitali o snovima, otkrila nam je i šta joj je oblikovalo snove

“GLEDALA SAM SA SESTRAMA ŠPANSKU SERIJU, U KOJOJ DEVOJKE ŽIVE NA SELU, BAŠ KAO I MI, I NA KRAJU POSTANU POSLOVNE ŽENE. TO SMO I MI ŽELELE, I TO JE JEDINO MESTO GDE SMO MOGLE DA VIDIMO TAKO NEŠTO. NISMO ZNALE NIKOGA IZ OKRUŽENJA KO JE ZAVRŠIO FAKULTET, NISMO ZNALE NIKOGA KO NIJE POLJOPRIVREDNIK. SVE TRI SMO ZAVRŠILE EKONOMIJU, TO JE NEKI IDEAL KOJI JA NISAM ŽELELA DA IZDAM”

U svetu španskih serija, Radmila je otkrila svoj ideal, koga se čvrsto držala i od koga nije odstupila. Iako priznaje da se mišljenja i stavovi mogu menjati, Radmila smatra da je najvažnije ne odustati od same sebe. Iako se nekima ekonomija i poezija mogu činiti nespojivima, naša sagovornica je jednačinu vrlo jednostavno objasnila – poezija je ono što smo mi sami, ekonomija predstavlja čitav svet oko nas.

“KADA SPOJITE POEZIJU I EKONOMIJU – DOBIJATE ČITAV SVET”

Odrastanje na selu i u maloj sredini oblikovalo je Radmilu, ali i ostavilo veliki trag na njenu poeziju. Pritisci i skučenost, nedostatak izbora i mogućnosti, nedostatak prostora za otkrivanje talenata ne mogu da ne ostave traga. Zato naša heroina mladosti na pitanje “kako je bilo odrastati kao Radmila Petrović” odgovara – teško i tužno.

“JEDNA TETKA VAM JE ARHITEKTA, STRIC VAM JE EKONOMISTA, TETKA JE PSIHOLOG, PA VI MOŽETE DA BIRATE ŠTA ĆETE DA BUDETE. NE, TOGA NEMA. SELO VAM TO RADI, PRAVI DA NEMATE IZBORA. DA LI JE NA MENE UTICALA TA SREDINA? JEDINO ŠTO JE NA MENE UTICALO JESTE TA SREDINA…”

Fotografija Radmilinog sigurnog mesta je fotografija uslikana sa prozora porodične kuće, u selu pored Arilja.

“ZAŠTO JE TO SAFE PLACE – ZATO ŠTO TAMO UVEK MOGU DA SE VRATIM, BILA KORONA ILI NEŠTO VIŠE. UVEK IMAM GDE DA SE VRATIM I GDE UVEK MOGU DA SE PREHRANIM. TAMO JE VREME STALO.”

Radmili se čini da ne pripada nigde, ni Arilju ni Beogradu, da pripada samo tim njivama, i kako kaže – mogla bi da te njive ogradi zidovima i tu zauvek ostane. Međutim, onda možda ne bi mogla da se bavi ekonomijom. Radmila je sigurna da će se vratiti u svoju porodičnu kuću, jer je to mesto za punjenje baterija, dok je Beograd mesto za rast i razvoj. U velikom gradu kakav je Beograd, uspela je da održi dozu mističnosti i ostavi nas da se pitamo ko je ona, šta radi, šta sluša i šta voli, i zato nema društvene mreže, osim jednog profila pod lažnim imenom. Popularnost i brojni fanovi koje je sjajnom poezijom stekla, Radmili nisu previše poremetili percepciju sebe i drugih.

“VI STE NA KRAJU DANA SAMI. MOŽETE DA VIDITE SEBE U NOVINAMA, ALI VI STE SAMO PESNIK, NISTE NE ZNAM TI ŠTA…”

Sa Radmilom smo pričale i o muzici, pa je zato odlučila da sa nama podeli muziku koju je često slušala na narodnim veseljima, i za koju je, kao mala, verovala da je jedina muzika koja postoji. Otkrila nam je i delić svoje poezije, a ostale zanimljive detalje razgovora sa našom heroinom mladosti Radmilom preslušajte 17. epizodu podcasta Mladost i ne zaboravite da odete na Radmilinu promociju, u četvrtak 25. juna od 20 časova u KC Gradu.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

U današnjoj epizodi podcasta Mladost, ostale smo kod kuće, u svom sigurnom prostoru i ugostile Marka Panajotovića, novog direktora Reflektor teatra. Osim što u novoj sezoni pomaže nezavisnom pozorištu da “svetli u mraku”, Marko je i trener forum teatra, pozorišni i filmski glumac, ali i veliki humanista, koji svoju ljubav prema čovečanstvu ispoljava i kroz svoju glumu i svoje buduće zanimanje, s obzirom da ga svega nekoliko ispita dele od lekarskog zvanja. U malo izmenjenom konceptu šesnaeste epizode, naš heroj mladosti priča o nagradama, počecima i obrazovanju.

Marko je neko ko je odrastao uz Reflektor teatar, dok je, sa druge strane, i Reflektor teatar rastao sa njim. Biti na čelu nezavisnog pozorišta nije ni malo jednostavan zadatak, imajući u vidu sve veštine koje jedan direktor ili direktorka moraju imati kako bi uspeli da svoju produkciju održe u životu i nastave da stvaraju relevantan i kvalitetan sadržaj. Marko je ovu poziciju prihvatio hrabro i odgovorno, a našu prethodnu gošću, Minju Bogavac, zanimalo kako je to biti i prijatelj, i direktor, u pozorištu u kom je odrastao. Za Marka, prijateljstvo sa ljudima sa kojima radi je ključno za uspeh pozorišta.

“MI SMO NAJBOLJI PRIJATELJI BAŠ ZATO ŠTO ZNAMO KOLIKO VREDIMO”

Marko je svoju glumačku karijeru počeo u šestom razredu, ali smatra da je “velike pantalone” glumca obukao sa predstavom Muškarčine. Kaže, tada nije mogao ni da zamisli da će osam godina kasnije baš on biti direktor pozorišta, ali mu je i malo neverovatno što je predstava nakon osam godina igranja i dalje sveža i aktuelna. Muškarčinama je dat prostor da iznesu svoje stavove, oblikuju svoje odrastanje, promene se i porastu. Ta saznanja, Marko često koristi u svom daljem radu sa mladima.

“KADA VERUJEMO U MLADE LJUDE, I KADA ONI VERUJU U SEBE, TO NE MOŽE DA NE ISPADNE DOBRO”

Marko je podelio sa nama sliku svog safe place-a, koji zapravo predstavlja sliku u fotografiji. Objasnio nam je da se njegov safe place nalazi u Zaječaru, i ima jaku vezu sa prošlošću. To je kuća u kojoj je odrastao njegov otac, i otac njegovog oca…

“MORAM SVAKE GODINE DA ODEM U ZAJEČAR NA PET DANA, VOLIM DA VIDIM STARE FOTOGRAFIJE I STARA PISMA, DA VIDIM GDE SU MI PRECI ODRASTALI. MNOGO ENERGIJE I MNOGO MOTIVACIJE CRPIM ODATLE”

Marko nam je otkrio da je baš u Zaječaru otpočet rad na predstavi Žudnja, koja se više ne igra, a koja je ostavila traga na beogradsku publiku. Nakon pročitane drame Sare Kejn i jednog izleta na jezero, počeli su da rade na realizaciji predstave, bez planova, bez finansija i bez ideje na kojim mestima bi predstava mogla da se igra. Žudnja se rodila iz čistog entuzijazma.

“TI SA SVOJIM NAČINOM RAZMIŠLJANJA I POSTUPANJA PREMA STVARIMA, MOŽEŠ DA USPEŠ. NE POSTOJI MUSTRA, NE POSTOJI PLAN USPEHA, TI KAO OSOBA MOŽEŠ DA USPEŠ U ONOM ŠTO POŽELIŠ”.

Kada smo ga pitali za muziku, Marko je odabrao vrlo nekonvencionalno rešenje, stihove Desanke Maksimović, obzirom da ga je izbacivanje njene poezije iz čitanki ozbiljno pogodilo. Sa Markom smo razgovarali i o nagradama, aktivizmu, ali i o medicini. Za ostatak razgovora, preslušajte 16. epizodu podcasta Mladost.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

U današnjoj epizodi razgovarale smo sa Minjom Bogavac, dramaturškinjom, feministkinjom, antifašistkinjom, talentovanom heroinom mladosti koja je najbolja prijateljica umetnosti i kulture, i kao takva, najbolja prijateljica svih nas. Razgovor nas je sproveo kroz delove Minjinog rada i borbe, ali i kroz njena sigurna mesta i izvore večne inspiracije. U petnaestoj epizodi podcasta Mladost, razgovaramo sa direktorkom Šabačkog pozorišta, ali – nedirektorski.

Za Minju, gostovanje u našem podcastu predstavlja povratak u mladost i povratak kući, s obzirom na to da je Centar E8 rastao i sazrevao zajedno sa Minjom. Naš prethodni gost, Igor Čoko, napravio je sjajan uvod u ovu emisiju, postavivši Minji pitanje odakle joj snaga da se odupre svim pritiscima i izađe na kraj sa svim izazovima, imajući u vidu činjenicu da rad u kulturi nije nimalo lak. Tako smo se dotakle koncepta snage, israjnosti i izdržljivosti, kao i njihovih izvora.

“ZA SEBE NIKAD NE BIH REKLA DA SAM SNAŽNA ŽENA, JA SAM SAMO ŽENA KOJA UME DA SE LOŽI”

Iako saveti “starijih” često umeju da obeshrabre, entuzijazam i loženje su, osim talenta, neophodni saveznici u svakodnevnoj borbi. Za Minju, ne postoje granice između umetnosti, aktivizma, rada i vrednosti. Nekad snage i ponestane, ali i to se, kako naša sagovornica otkriva, leči – tako što se ukrade malo vremena za sebe, prijatelje i podsećanje da je voljena i da voli. Kada smo je pitale kako je biti glasna i talentovana žena na javnoj sceni, juče, danas i sutra, otkrila nam je jedan trik doslednosti.

“SVE STVARI – SVOJE STAVOVE, RAZMIŠLJANJA I SLIČNO, ČINIM JAVNIM, PA AKO DOĐE TRENUTAK KADA BI TI STAVOVI MOGLI DA SE KOMPROMITUJU, KADA BI BILO NAJLAKŠE DA MOŽDA IZDAM NEŠTO ŠTO SAM KAZALA, JA SE DOSETIM DA NEMAM PRAVA TO DA RADIM. MOJE REČI SU ZAPISANE I IZGOVORENE JAVNO”

Za Minju, bivanje u javnosti nosi veliku odgovornost, prema sebi i društvu. Zato joj je bitno da uvek govori ono šta misli, i tako se zauzima za ono u šta veruje. Takve prakse često dovode do neprijatnih situacija, ali za Minju nema kompromisa, jer ako ne branimo svoje stavove, ne ostaje nam praktično ništa.

“ZAPRAVO, TAD KAD JE TEŠKO, SAMO TAD SE I VAŽI”

Za fotografiju svog sigurnog mesta, Minja je odabrala “svemirski punjač”, nama poznatiji kao spomenik Neznanom junaku na Avali. Za Minju, to je vrh grada, i ona se tamo sa svojim prijateljima penje “češće nego zvaničnici”.

“NEMA TOG PROBLEMA, KOJI, KADA LEGNEŠ NA TAJ CRNI MERMER, SA TIM POGLEDOM, NE MOŽE DA SE REŠI”

Razgovarale smo i o rodu, rodnim ulogama i njihovoj dekonstrukciji, koje su, iz Minjine perspektive, neudobne cipele koje žuljaju i dečake i devojčice. Zato je sloboda hodati bos, van cipela roda i van ograničenja društvenih normi, jer nećemo koračati sami, i pronaći ćemo podloge koje nisu toliko neprijateljske kako nam se s početka čine. Vrednosti o kojima Minja javno govori, često nisu deo mejnstrima, pa smo je pitale o čuvenoj “crvenoj liniji” koju je artikulisala kroz jednu od svojih predstava.

“AKO OSETIM DA JE NEŠTO NEPRAVDA, MOJA JE GRAĐANSKA DUŽNOST DA NA NJU REAGUJEM”

Dotakle smo se i rada sa mladima, koji Minju čini večno mladom i snažnom, i koji otvara prostore za političku artiklaciju različitih stavova. Pričale smo i o potrebi za stalnom edukacijom, koju nam pruža i predstojeća MAN konferencija, koja slavi svoj deseti rođendan. Minja je za nas odabrala pesmu druge sjajne umetnice, koja je, kako kaže “puna optimizma, puna dobrog loženja i gasa”. Ostale detalje našeg razgovora sa Minjom Bogavac otkrijte u petnaestoj epizodi podcasta Mladost.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

Naš današnji gost i heroj mladosti je Igor Čoko, fotograf i vizuelni antropolog, koji je svoju novinarsku profesiju napustio kako bi mogao da se bavi dokumentovanjem autentičnih životnih priča kroz svoje edicije. Igor daje prostor onima koje često ne vidimo i kojima se javni prostor često uskraćuje. Igor nas je sproveo kroz delove svoje biografije, i fotogafije.

Igor je tokom krize i karantina uspostavio neku svoju rutinu, prilagodio se izmenjenim životnim i društvenim uslovima i pronašao način da funkcioniše. Čini se da je njegov stav o životu i radu gotovo identičan – deo njegovog posla jeste da otkriva i beleži magiju svakodnevice svojim objektivom. Zahvaljujući pitanju prethodne gošće, Lune Lu, dao je i tehnički, ali i stručni komenrtar na sopstveno stvaralaštvo, kao i metodologiju koju koristi kako bi do njega došlo.

“AKO SI U PRIČI, ONDA SI U PIČI – MORAŠ BITI ŠTO BLIŽE DA BI PRIČA BILA ŠTO AUTENTIČNIJA”

Za Igora, odluka da upiše studije antropologije došla je iz novinarskog iskustva, od koga je u jednom trenutku odustao, jer je za njega bavljenje medijima izgubilo svaki smisao. Tako je došlo do promene perspektive – fotografija, koja u novinarskom poslu zauzima sekundarno mesto, postaje primarni način izražavanja. Antropologija je ovoj kombinaciji novinarstva koje podrazumeva snagu pisane reči, i fotografije, koje se oslanja na vizuelno dokumentovanje, dala, kako Igor kaže “poseban začin”.

“SPOZNAJE KOJE NOSIMO IZ ISKUSTVA STUDIRANJA ANTROPOLOGIJE BILE SU PRESUDNE DA STVARI VIDIM DOSTA DRUGAČIJE I DOSTA KONCIZNIJE NEGO ŠTO LJUDI TO GLEDAJU IZ OBIČNE PERSPEKTIVE. TO JE BLAGODET – IMATI KULTUROLOŠKU POZADINU SVEGA ČIME SE BAVIŠ I SA ČIME SE SUOČAVAŠ, ALI I MOGUĆNOST DA TAJ MEHANIZAM ISPROBAŠ U PRAKSI”

Iako je jako nezgodno pitati fotografa da izabere jednu fotografiju koja simbolzuje njegovo sigurno mesto, Igor nije odabrao svoju, već fotografiju kolege, Imre Saba, koja nosi nosi naziv “Čarobnjak iz Oza” iz 1993. godine.

“FOTOGRAFIJA JE NASTALA U VREME ONE VELIKE KRIZE I INFLACIJE, NA NJOJ VIDIMO RED ISPRED POZORIŠTA, JEDAN OD AUTENTIČNIH REDOVA VEZAN ZA TO VREME, RED ZA NAMIRNICE. FOTOGRAFIJA ME JE PODSETILA NA VREME KOJE ŽIVIMO SADA, KOJE JE PONOVO PROŽETO REDOVIMA, ČEKANJIMA, IŠČEKIVANJIMA, S TIM ŠTO SMO TADA IMALI OPCIJU DA SE POMAKNEMO NEGDE IZ TE REALNOSTI, SADA NEMAMO KUD”

Igor je urednik digitalnog magazine Grain, koji smo mi nazvale zrncem slobode za fotografe. Grain ne robuje tržiištu i ne podleže cenzurama, jedine granice koje postoje za umetnike su etičke i moralne. Fokus magazina je na zaokruženom narativu, u njemu ima mesta samo za umetnike koji fotografijom imaju šta da kažu, i znaju kako da kažu.

“GRAIN SE BAVI AKTUELNIM, DRUŠTVENO-POLITIČKIM TEMAMA, NA JEDAN VRLO TRANSPARENTAN NAČIN – TO JE PROSTOR KOJI POŠTUJE SLOBODU IZBORA I SLOBODU NARATIVA”

Sa Igorom smo pričale i o Karabumi, njegovom getu ili Maloj Kolumbiji, njenom šarmu, kao i o načinima na koje njegove fotografije nastaju. Igor je sa nama podelio i svoju omiljenu pesmu, iz vremena kada je underground bio underground i “kada je rokenrol imao mnogo više smisla nego danas”, nastalu u egzilu jugoslovenskih umetnika. Otkrile smo vam delić razgovora sa Igorom, a ostale zanimljive detalje možete preslušati u četrnaestoj epizodi podcasta Mladost.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

U današnjoj epizodi, razgovarale smo sa Suzanom Zlatanović, koja nam je svima poznata pod svojim pseudonimom – Luna Lu. Sa Lunom smo pričale o tome kako se neke stvari u životu, pa i počeci, dešavaju slučajno, kako se formati menjaju, a ideje i entuzijazam ostaju isti. Luna nam je otkrila deo svog luna parka, ali i pokazala svoje supermoći u nemoći.

Razgovor smo otpočele neizbežnim osvrtom na trenutnu krizu, koja nam je ostavila mogućnost da putujemo jedino u sebe, služeći se introspekcijom. Luna smatra da ova godina sa sobom donosi veliku promenu paradigme, da svet verovatno nikada neće biti isti, ali da nas je 2020. naučila da smak sveta verovatno neće izgledati onako kako ga zamišljamo. Period samoizolacije, Lunu je “uradio na slova” i pružio priliku da se bavi stvarima koje najviše voli, a koje je obično mrze, poput pisanja. Tako je Luna, kao naša heroina mladosti, otkrila koju supermoć svaki heroj u ovakvim okolnostima treba da poseduje – empatiju i solidarnost.

“JA NE ŽELIM DA IMAM MOĆ DA ČITAM LJUDIMA MISLI, JER BIH MOŽDA OSTALA NAJUSAMLJENIJA OSOBA NA SVETU”

Luna je verovala da će svoju karijeru graditi u pozorištu, obzirom da je po obrazovanju pozorišna producentkinja i organizatorka. Onda se, kako sama kaže, zaigrala televizijom. Početni plan nije uključivao bivanje ispred kamere, niti je želela da postane poznata i slavna. Ceo proces stvaranja, igranje iza kamere, slaganje kockica i spremanje finalnog proizvoda, za Lunu je predstavljao najuzbudljiviji deo posla. Međutim, planovi se menjaju, pa smo tako dobili priliku da je gledamo u raznim formatima, sve dok se nisu dogodile velike promene na medijskoj sceni. Televizija na kojoj je radila B92, dobila je nove vlasnike i novi menadžment, koji donosi odluku da Lunu skloni sa malih ekrana, iz seksističkih i uvredljivih razloga.

“MENI JE TA ODLUKA BILA JAKO BOLNA, JER SAM MISLILA DA ĆE MI NEKO ODUZETI NAJDRAŽU IGRAČKU. BILA SAM U FAZONU – JA ČAK NE MORAM NI DA SE VIDIM, SAMO ŽELIM DA NASTAVIM DA SE IGRAM REČIMA I SLIKOM”

Srećom, njena igra se nastavila, samo u drugom formatu, pa tako svoju emisiju Talija vidi kao put ličnog isceljenja. Trenutno, na Novoj S imamo priliku da se gledamo njenu uzbudljivu vožnju Luna parkom, krstarimo Beogradom i otkrivamo ljude i priče koje nas, baš kao i sama Luna, podsećaju koliko šaren svet može da bude.

Luna je, u skladu sa imenom i konceptom našeg podcasta, sa nama podelila sliku iz – mladosti. Fotografija je nastala osamdesetih godina, vidimo mladu Lunu fotografisanu na nagovor prijatelja Uroša Đurića, na Čuburi, koje više gotovo i nema, ali su bunt i njihovo prijateljstvo opstali.

“TU NISAM JOŠ NI PUNOLETNA, A VEĆ SAM STEKLA PRIJATELJA ZA CEO ŽIVOT”

Osvrnule smo se i na položaj žena u medijima, koji Luna smatra bolnim, teškim i nepravednim. Tokom svoje karijere trpela je mnoge uvrede i maliciozne kampanje, koje su uticale na njen privatan život. Kako kaže, kada je bila u dvadesetim godinama, to joj je bilo zanimljivo, sada je iscrpljujuće.

“KADA ČUJEM KAKO SAM IZDAJICA JER RADIM NA TOM I TOM MEDIJU, SADA VEĆ POČINJE DA ME BOLI”

Luna je sa nama podelila prvu pesmu za koju je pomislila da je namenjena upravo njoj, pesmu Šarla Akrobate koja se nalazila na prvoj ploči koju je ikada kupila. Osim muzike, Luna je u našem razgovoru podelila još mnoštvo zanimljivih detalja, koje možete preslušati u našoj trinaestoj epizodi.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević

Naš današnji gost i heroj Mladosti je Slaven Došlo, mladi glumac koga znate iz filmova Priđi bliže i Panama, ali i iz brojnih domaćih serija i predstava Pozorišta na Terazijama. I sa Slavenom smo razgovarale o počecima, o tome da li više voli rad u pozorištu ili na filmu, ali i o njegovom aktivizmu i borbi za prirodu.

Slaven je svoje dane samoizolacije proveo kod “svoje prve kuće”, u Somboru, gde ima dvorište i mogućnost da sate mimo policijskog časa provodi u prirodi. Ističe da mu nedostaje pozorište, nedostaje mu publika, susret sa kolegama, ali kako sam kaže, to nedostajanje nije nepodnošljivo. Svestan je da stvari trenutno tako moraju da izgledaju, i da je potrebno da budemo odgovorni i prema sebi, i prema drugima.

“KADA JE SISTEM STAO, BIO SAM POMALO ZBUNJEN, KAO – ŠTA SAD JA TREBA DA RADIM? ONDA SAM POČEO SAM SEBE DA MALTRETIRAM – SAD ĆU SVE KNJIGE DA PROČITAM, SAD ĆU DA TRENIRAM BEZ PRESTANKA, MEDITIRAĆU, JEŠĆU ZDRAVO. ONDA SAM SHVATIO DA SAM SEBE MUČIM I DA JE POTPUNO OKEJ DA SADA IMAM VREMENA – DA NE RADIM NIŠTA”

Slaven sam ističe da nema pojma kada i kako je postao glumac – taj proces postajanja glumcem odigrao se potpuno spontano, duboko u njemu, mnogo pre akademije. Slaven se igrao praveći priredbe i događaje, porodična kuća je postala pozornica, sve dok nije samom sebi pronašao dramski studio u kojem je nastavio da razvija ideje. Možda baš zbog ovakvih početaka, Slavena mama i danas pita “kada imaš priredbu” misleći na predstavu. U Somborskom pozorištu je audiciju prošao tako što je temeljno i studiozno odgovorio na sve zahteve komisije, iako se glumom tada samo igrao, nesluteći da će jednog dana to postati profesija. Kaže da je došao u Beograd sa uverenjem da je ozbiljan glumac, jer ipak od petog razreda ide u dramski studio. Otišao je na FDU prijemni, ušao kod profesora Vlade Jeftovića, izgovorio monologe, i izašao sa uverenjem da “to ništa ne valja”. Mama mu je sa letovanja javila da Mira Karanović prima klasu na BK akademiji. Tako je Slaven dobio sjajnu profesorku i mentorku, koja ga je, kako kaže – izvrnula. O svom početnom entuzijazmu kaže da je bio poučan.

“DOSTA SAM JA NAUČIO IZ TOGA, NAUČIO SAM DA SE POSTAVIM NA MESTO I DA JE SVET MNOGO ŠIRI OD DRAMSKOG STUDIJA U SOMBORU”

Slavenovo sigurno mesto uvek ostaje priroda, pa je tako sa nama podelio sliku koja predstavlja ilustraciju njegovog karantina.

“JAKO MI JE BITNO DA MOGU DA PROŠETAM PO ZEMLJI I DA VIDIM NEŠTO ZELENO OKO SEBE”.

Veza sa prirodom i ljubav koju oseća prema njoj usmerila je Slavenov aktivizam. On “misli zeleno” i trudi se da svima objasni da je neophodno da počnemo da se odgovornije ponašamo prema okolini i prirodi. O temi koja inače zanima jako malo ljudi, Slaven priča “koliko može i koliko koga zanima”. Iako misli da rešenje za zagađenje mora da bude sistemsko, uvek je osećao da je jedno sa prirodom i zato oseća dužnost da pruži svoj doprinos njenom očuvanju. Slaven smatra da se naši postupci uvek vraćaju nama samima, čak i kada nam deluje da nas se ne tiču.

“SVE ŠTO RADIMO, SVE ŠTO MISLIMO, RADIMO SEBI”

Pored fantastičnih detalja iz svog života, Slaven je sa nama podelio i pesmu koja mu je jako draga. Preslušajte dvanaestu epizodu sa herojem mladosti Slavenom i saznajte kako izgleda brijanje u kafiću pred važan životni događaj, ali i šta gleda ovih dana i o čemu razmišlja.

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević.

Gošća jedanaeste epizode podcasta Mladost bila je fantastična Ognjenka lakićević, muzičarka, pesnikinja i umetnica, heroina mladosti koja nas, kroz svoje pesme i tekstove, iznova uverava da će sve biti u redu, koliko god nam se strašnom i teskobnom činila stvarnost. Sa Ognjenkom smo pričale o (novim) počecima, inspiracijama, hrabrosti i odvažnosti, ali i o krizama. Vešto smo se prošetale kroz Ognjenkine požare, teška pitanja i jedan potpuno novi svet.

Njen bend Autopark slavi 20 godina postojanja, a Ognjenka svoj bend i svoju umetnost posmatra na isti način na koji posmatra i život. Iako je 20 godina dosta, gledajući kroz brojke, suština se zapravo i nije promenila. Ono što je osećala pre 20 godina, oseća i sada, a entuzijazam i “životno gorivo” nikada nisu presušili. Koliko god rasli, razvijali se i učili, mi smo ono što jesmo, ustajemo ili ne ustajemo iz kreveta iz istih razloga. Zato smo se zajedno zapitale šta znači biti mlad i koliko zapravo mladost traje, jesmo li zauvek ostali srednjoškolci koji žele, traže i stvaraju, ili smo zaboravili da je “loženje neophodno”.

 “MLADOST NIJE KATEGORIJA KOJA MOŽE DA SE SIMULIRA, TO JE DUH, SNAGA I RADOZNALOST KOJA ĆE DA POSTOJI ILI NEĆE. MOŽEŠ DA UMREŠ SA 20 GODINA, KLINIČKI, AKO TE NIŠTA NE INTERESUJE”

Dotakle smo se i različitih uticaja na stvaralaštvo, kao i društvenih okolnosti, koje su se, kako kaže Ognjenka, tehnički promenile, iako su suštinski ostale iste. Nepromenjena društvena situacija čini neke od njenih tekstova vanvremenskim, svežim i stalno aktuelnim. Iako nema stalne miljenike među tekstovima Autoparka, svaki novi joj je omiljeni. Sa druge strane, Ognjenka ističe da joj je uvek jasno šta je htela da kaže i pre deset, ali i pre dvadeset godina. Upravo ova sposobnost da stvara novo i razume staro, čini Ognjenku heroinom naših mladosti, a mladost je, kako smo zajedno zaključile, izuzetno fleksibilan pojam.

“TO JE NA NEKI NAČIN I ODNOS PREMA SAMOM SEBI, NE MOŽEŠ TO DA ODVOJIŠ. TO SAM BILA JA TADA, A MOGU DA SHVATIM ZAŠTO SAM BILA TAKVA. MOŽDA SADA NE BIH BILA TAKO EKSPLICITNA KAO PRE 20 GODINA, MOŽDA BIH NAPRAVILA BOLJU FORU, A TADA NISAM MOGLA. NISAM JA NEŠTO NEŽNA PREMA SEBI, ALI RAZUMEM TO KAO DEO RAZVOJA”

Kada smo razgovarale o sigurnim mestima, Ognjenka je naglasila kako je njen stan uvek njeno sigurno mesto, pa je sada situacija donekle redovna, osim što je spoljni svet još više uznemirujući. Ali, u njenom sigurnom prostoru važno mesto zauzima – gitara.

“TA GITARA UOPŠTE NIJE TU STAVLJENA, KAO ZA FOTKANJE, NEGO JE DRŽIM NA TOJ FOTELJI DA ME PODSEĆA DA TREBA DA VEŽBAM”

Tako je, čini se, u celokupnom Ognjenkinom stvaralaštvu i pristupu, tu je da nas podstiče na konstantan razvoj, ali i da nam oprosti kada ne uspemo da postignemo baš sve što smo zamislili. Kada smo je pitali o razlikama između pisanja tekstova i poezije, rekla je da procesi jesu različiti, da nekada reči moraju biti tvrđe ako ih prati muzika, ali da to ne znači da tokom pisanja poezije pravi bilo kakve ustupke. Pričale smo i o odnosu prema umetnosti, distanci i prestižu koje zvanje umetnika nosi sa sobom. Za Ognjenku, biti umetnik, nije ništa važnije od bivanja automehaničarem, ali priznaje da je sloboda privilegija koju umetnici uživaju. Takođe, pričale smo i o odnosu proživljenog i napisanog, odnosno komponenti ličnog u njenoj poeziji.

“NARAVNO DA NISAM TAKO DOBAR PISAC, NE MOGU JA SVE TO DA FEJKUJEM. SVE JE PREŽIVLJENO, SAMO NEKE STVARI NISU TEHNIČKI TAKVE KAKVE JESU. OSEĆANJA SU PREŽIVLJENA I AUTENTIČNA”.

Osim mnogih zanimljivih detalja koje ćete otkriti preslušavanjem jedanaeste epizode podcasta Mladost, Ognjenka je sa nama podelila i svoju omiljenu pesmu, koja treba da nas podseti da je novi početak uvek mogući, kao i da su transformacije u životu neophodne, nebitno da li se odnose na umetnost i stvaralaštvo, ili na svakodnevne stvari, koje jesu jednako bitne.

https://www.youtube.com/watch?v=fi33-cITS0s&feature=emb_title

Podcast Mladost se bavi mentalnim zdravljem i emocionalnom dobrobiti mladih, pitanjima nasilja, odnosno nenasilja, opresivnim strukturama poput rasizma, seksizma i ekstremizma, kao i pokušajima njihove prevencije. Podcast treba da ohrabri i osnaži mlade da u svakoj prilici ispolje svoje potencijale, i tako postanu heroine i heroji svojih života i svojih zajednica.

Voditeljke podcast-a su Jana Šarić i Tamara Urošević