Ко зна колико пута сте у незнању платили тзв.застарело потраживање, а да тога нисте ни били свесни, јер сте сматрали да ипак нешто дугујете. То се управо догађа зато што огроман број наших суграђана не зна разлику између цивилних и натуралних облигација. Баш у овом подкасту покушавамо људима да објаснимо која је разлика између ових облигација и зашто нисте дужни да испуните дуг уколико је потраживање застарело, али уједно ако га којим случајем и испуните онда немате право да захтевате да вам се средства врате назад. 

Србија је дужна да штити права и интересе њених држављана који се нађу у иностранству, али уједно је дужна и да штити права и интересе припадника српског народа који живе ван матице и да са њима развија посебне односе. Тако бар налаже Устав Републике Србије у члану 13. и у овом подкасту покушавамо да прецизирамо кроз врло јасно тумачење шта заправо овај члан дефинише. 

Забрану повратног дејства закона, односто забрану тзв.ретроактивности, дефинише Устав Републике Србије у члану 197. Она је врло јасно и прецизно дефинисана, али основни проблем код овог начела је што лаичка јавност неретко не разуме његову примену. Људи су веома често жељни некакве револуционарне правде, па с тим у вези увек се питају како се неком тајкуну не одузме имовина за коју они сматрају да је стечена тако што је отимано од народа. Управо је принцип забране ретроактивне примене закона нешто што то спречава, јер у супротном имали бисмо апсолутни хаос. О принципу забране повратног дејства закона говоримо у овом подкасту. 

Грађевински инвеститори који лове у мутном најчешће долазе и захтевају помоћ од адвоката, посебно оних за које сматрају да можда имају одређене политичке везе, како би озаконили објекте који се по закону никако не могу легализовати. Најчешће се ти објекти не могу озаконити зато што су изграђени после 26.11.2015.године када је Закон о озакоњењу ступио на снагу, а они су то радили јер су се надали да ће се рок продужити. Отуда, често колају приче како разни инспектори и градски секретари примају мито да ипак зажмуре на оба ока по питању сателитских снимака, али када затажите од тог инвеститора који тврди да му је захтева новац да пријавите тог инспектора или локалног функционера, е онда они неће то да чине уз причу како не би другог да немештају. Углавном, у овом подкасту управо говоримо о томе који се објекти никако НЕ МОГУ озаконити, а који МОГУ. 

Уколико би се Кривични законик строго поштовао по питању кривичног дела трговине утицајем, верујем да би више од 90 одсто Србије било у кривичном делу. Овако како је трговина утицајем дефинисана оставља озбиљан простор за апсурдне ситуације да се грађани нађу у кривичном делу, а да нису ни свесни да га чине. Отуда, без обзира што је неопходно да се ово кривично дело дефинише, а иначе је новијег доба, мишљења сам да је такође потребно и да се боље прецизира. У пракси оно ствара озбиљан проблем тужиоцима да га докажу, а реално огроман број људи га чини сваки дан, а да нису ни свесни да су у кривичном делу. 

Судије су независне и самосталне у свом раду, а своју независност и самосталност судије црпе управо из Устава Републике Србије који им најпре гарантује сталност судијске функције. Управо сталност судијске функције је кључна у оснаживању независне и самосталне позиције у односу на било кога у друштву. Са једне стране то јесте добро, док са друге стране, управо због свести каква преовладава у Србији, неретко се та сталност апсолутно злоупотребљава.