SREĆNI PRAZNICI!

Praznici bi trebalo da budu vreme mira, bliskosti i radosti. A često su baš suprotno. Previše očekivanja, previše planova, previše trebalo bi a premalo prostora da se zaista zapitamo kako smo. U prazničnoj epizodi Dva i po psihijatra, Mihailo i Roberto razgovaraju o Novogodišnjim i Božićnim danima onako kako se o njima retko govori - bez idealizacije i bez lažnog optimizma. O pritiscima da budemo srećni "po rasporedu“, o porodičnim okupljanjima koja umeju da zabole, o samoći koja je najglasnija i najteža baš kada svi pričaju o zajedništvu. O osećanjima koja se sudaraju: radosti i tuge, nade i umora, želje za novim početkom i straha da će sve ostati isto. Pričaju i o tome kako da preživimo praznike ako nam nisu laki. I kako da ih ne idealizujemo ako jesu. O planovima koje pišemo kao obećanje sebi i strahu da ćemo ih ponovo izneveriti. O pritisku da Nova godina mora da znači promenu, i o pravu da promena nekad dolazi sporo, tiho i bez vatrometa. U epizodi se dotiču i onog lakšeg, toplijeg sloja praznika: razgovaraju o omiljenim prazničnim filmovima, serijama i muzici koje se iz godine u godinu vraćaju kao emotivni rituali. O pričama koje gledamo iznova ne zato što su savršene, već zato što nam nude poznatost i kratki predah. O pesmama koje bude sećanja, popravljaju raspoloženje ili ga, ponekad, još više razotkriju. I o tome kako mali, lični izbori mogu biti način da praznike učinimo podnošljivijim ili makar malo toplijim.

Ovo je epizoda za one koji praznike ne doživljavaju kao razglednicu, već kao realan emotivni prostor u kome se sudaraju želje i stvarnost. Epizoda koja ne nudi recepte za sreću, već razumevanje, dozvolu da usporite i da ne budete "u formi“ baš tada kada se to najviše očekuje. A kao i svaka prava promena, i ova počinje bez buke. Poput vode koja ne ide pravolinijski, već uvek nađe svoj put.

🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Lepo provedite praznike i posetite naš webshop:

🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/

Ako ste kao mali, iz zabave pred publikom objašnjavali šta sve znate o Tutankamonu, bili ponos i dika svojih roditelja svirajući za prijatelje Betovena na klaviru ili za svaki uspeh u školi, peticu ili savršeno odigranu utakmicu dobijali pohvale i nagrade, stigli ste na pravo mesto. Da, bili ste u problemu, a ukoliko se i daje držite agende da samo socijalno visoko vrednovano provođenje vremena znači odmor ili kvalitetno utrošeno vreme, možda, ma ne možda, definitivno i danas jeste u problemu. Ambicija je jedna od onih reči koje zvuče moćno, gotovo obavezno poželjno. Ali, šta zapravo podrazumevamo kada kažemo da je neko ambiciozan? I gde je granica između zdrave ambicije i one koja nas polako troši, gura u hronično nezadovoljstvo ili stalni osećaj da nikada nismo dovoljni? Mi, sami, kao bića, nismo dovoljno dobri? Olivera i Roberto danas razgovaraju o ambiciji onako kako se ona zaista živi, a ne kako se prodaje u motivacionim parolama. Da li je svaka ambicija dobra? Šta stoji iza osećaja da moramo više i možemo bolje , i kako razlikovati unutrašnji poriv od nametnutih očekivanja okoline? Šta je sa preteranom ambicijom, onom koja se maskira kao disciplina i uspeh, a zapravo vodi u sagorevanje, anksioznost i gubitak kontakta sa sobom? Kada ambicija prestaje da bude pokretač, a postaje pritisak? I kako pronaći meru koja je lična, realna i održiva? Na kraju, vraćamo se jednostavnoj, ali često zaboravljenoj istini: promena je neizbežna. Kao voda koja uvek nađe svoj put, i mi možemo naučiti da se krećemo kroz život bez lomljenja, sa više poverenja u sopstveni ritam i želje, i možemo pronaći zdravi balans. Setimo se samo da ne moramo uvek da jurimo uzbrdo da bismo stigli tamo gde treba. Nekad je dovoljno da zastanemo, oslušnemo sebe i dozvolimo da se put sam pokaže. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

U vremenu u kojem svi govore, a malo ko zaista sluša, veština komunikacije postaje pitanje preživljavanja. Ne preterujemo: živimo u konstantnoj buci: digitalnoj, emocionalnoj, društvenoj. A upravo iz te tačke polazi razgovor psihijatra Mihaila Ilića i naše gošće, profesorke Zorice Tomić, komunikologa i autorke knjige Preživeti haos Ovo nije klasična epizoda o "boljoj komunikaciji“. Ovo je seciranje načina na koji se reči danas gube, pogrešno tumače, preusmeravaju, prelamaju kroz strahove, tempo života i neprekidna očekivanja. Mihailo i profesorka Tomić otvaraju pitanja koja izbegavamo: kako prepoznati sopstveni obrazac komunikacije? Kako biti jasan u svetu u kome se komunikacija raspada na fragmente? Šta znači razgovarati u doba konstantnog preopterećenja i površnosti? I gde je u svemu tome granica, ona na kojoj čuvamo sebe, ali i odnos sa drugima? U epizodi se ne traže brza rešenja. Naprotiv: razgovor ulazi u dubinu, u podtekste, u ono što ljudi najčešće prećute, a što najviše određuje način na koji živimo jedni sa drugima. A kroz celu priču provlači se i simbolika promene, jer komunikacija je živa stvar, menja se zajedno sa nama. Zato je ovde i Rosa, prirodna baš kao i promena, kao podsetnik da jasnoća, fleksibilnost i otvorenost nisu luksuz, nego neophodnost u svetu koji se menja brže nego ikad. Ovo je epizoda za sve koji žele da razumeju ne samo kako da govore , već kako da dopru. I da usred haosa nauče ono najvažnije: da se razgovor može preživeti, ali i preoblikovati.

🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/ 🔔

U vremenu u kojem svi govore, a malo ko zaista sluša, veština komunikacije postaje pitanje preživljavanja. Ne preterujemo: živimo u konstantnoj buci: digitalnoj, emocionalnoj, društvenoj. A upravo iz te tačke polazi razgovor psihijatra Mihaila Ilića i naše gošće, profesorke Zorice Tomić, komunikologa i autorke knjige Preživeti haos Ovo nije klasična epizoda o "boljoj komunikaciji“. Ovo je seciranje načina na koji se reči danas gube, pogrešno tumače, preusmeravaju, prelamaju kroz strahove, tempo života i neprekidna očekivanja. Mihailo i profesorka Tomić otvaraju pitanja koja izbegavamo: kako prepoznati sopstveni obrazac komunikacije? Kako biti jasan u svetu u kome se komunikacija raspada na fragmente? Šta znači razgovarati u doba konstantnog preopterećenja i površnosti? I gde je u svemu tome granica, ona na kojoj čuvamo sebe, ali i odnos sa drugima? U epizodi se ne traže brza rešenja. Naprotiv: razgovor ulazi u dubinu, u podtekste, u ono što ljudi najčešće prećute, a što najviše određuje način na koji živimo jedni sa drugima. A kroz celu priču provlači se i simbolika promene, jer komunikacija je živa stvar, menja se zajedno sa nama. Zato je ovde i Rosa, prirodna baš kao i promena, kao podsetnik da jasnoća, fleksibilnost i otvorenost nisu luksuz, nego neophodnost u svetu koji se menja brže nego ikad. Ovo je epizoda za sve koji žele da razumeju ne samo kako da govore , već kako da dopru. I da usred haosa nauče ono najvažnije: da se razgovor može preživeti, ali i preoblikovati. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Empatija je jedna od onih reči koje svi izgovaramo, a retko zaista pustimo da se nastani u nama. Pričamo i o inflaciji samog pojma empatija koji se često zloupotrebljava. Odakle preispitivanje empatije i forsiranje novih termina, poput "hiperempatičnosti" kao neke super moći? Šta je sa odsustvom empatije u modernom društvu i istovremenim bombardovanjem sadržajima na društvenim mrežama kojima se izazivaju vrlo jake emocije u nama? Olivera i Roberto pokušavaju danas da empatiji priđu bez idealizovanja ljudi, bez očekivanja da budemo savršeni. Umesto toga, govore o tome kako izgleda pokušati razumeti drugog baš onda kada nam to ide najteže: dok smo umorni, povređeni, nesigurni ili prosto okupirani sopstvenim borbama. Kada i na koji način zaista osećamo empatiju? Šta je lažna ili pseudoempatija, i zašto je često bustujemo i bildujemo raznim podražajima, na primer, preplavljivanjem tuđom patnjom? Šta nam se servira umesto prirodne, normalne, ljudske empatije? Kako je to simpatija preteča empatije, i šta u stvari empatija znači? Kako nam empatija pomaže da budemo bolji ljudi? Olivera i Roberto otvaraju temu empatije kao veštine koja se gradi, koja ume da bude iscrpljujuća, i kao nečega što se uči više greškama nego uspehom. Govore o tome da empatija nije nikakva supermoć, već izbor koji pravimo iznova, često neuredno i nesavršeno, ali uvek iz neke iskrene želje da ne izgubimo kontakt sa ljudima do kojih nam je stalo. Baš tu se prirodno otvara i priča o promeni. Promena je, koliko god da je odlažemo, jedina konstanta koja nas prati. Ljudi koji teže rastu, koji pokušavaju da usklade posao, odnose, porodicu i lične potrebe, znaju da je promena sastavni deo svakog napredovanja. Ponekad tiha, ponekad nagla, ali uvek neizbežna. Kao voda koja uporno pronalazi svoj put, i mi tražimo onaj koji nam najviše odgovara, onaj koji nas vodi napred i čini hrabrijim. Empatija je često početak te promene, most između duša, trenutak u kojem pokušamo da razumemo sebe i druge bolje nego juče, jer najveći pomaci počinju onda kada dozvolimo sebi da budemo otvoreni, mekši i iskreniji prema sebi i svetu oko nas. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Roberto i Irena Orlović otvaraju temu koja se obično gura ispod tepiha: kako zapravo izgleda život kada ga više ne posmatraš sa razdaljine, nego ga živiš punim plućima, sa svim njegovim pukotinama, lomovima i malim trijumfima.

Čuvena psihoterapeutkinja i magistar psiho-socijalnog rada, Irena Orlović, osnivačica izdavačke kuće „Harfa“ i istoimene škole, žena koja je istovremeno i stručnjak i majka troje dece, otvoreno je sudarila tradicionalne obrasce sa modernim roditeljstvom. U njenoj priči prelamaju se pitanja porodične dinamike, uticaja odnosa na razvoj deteta, rana iskustva koja postaju tihe traume, ali i verovanje da je promena uvek moguća i da upravo od nje počinje ozdravljenje.

Irena govori bez štita i bez dramaturgije: o iskustvima koja su je menjala, o trenucima kada se činilo da se tlo pod nogama pomera, o tišini koja ume da bude i spas i kazna. Roberto, naviknut na razgovore sa ljudima koji nose težinu svakodnevno, ovde preuzima drugačiju ulogu; on ne objašnjava, ne „prevodi“, nego sluša, produbljuje, voli da zastane na jednoj rečenici i otkrije šta sve može da stoji iza nje.

Život, kako ga Irena i Roberto otvaraju, nije romantična konstrukcija nego sklapanje komada koje niko osim tebe ne vidi. A možda je baš u tome i cela stvar: u spremnosti da se pogledaš bez ukrasa i da kažeš: ok, ovo sam ja, i idem dalje.

Ovo je epizoda koju će mnogi preslušati dva puta, ne zato što je teška, nego zato što je tačna.

I upravo tu, u toj tihoj i neprimetnoj transformaciji, pojavljuje se i Rosa. Prirodna baš kao i promena, ona stoji kao mala metafora cele epizode: voda koja nikada ne žuri, ali uvek pronađe svoj put. Kao podsetnik da se i mi menjamo stalno, ponekad protiv svoje volje, ponekad zato što moramo, a ponekad zato što smo konačno odlučili da živimo onako kako možemo, a ne onako kako nam se nametalo.

🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Pamet u glavu.

Nigde nije bezbedno.

Obuci se pristojno.

Ne izazivaj.

Budi dobra devojčica.

...

Šta uopšte znači budi dobra devojčica ? Da li sam ja na ovo pristala? Jesmo li sve mi na ovo pristale?!?

Devojčice se uče da budu fine. Da ne viču, da ne protivreče, da ne zauzimaju previše prostora. Uče ih da pristaju, da trpe, da budu “pristojne” i “dobre”. Tako ih patrijarhalno društvo, nežno i sistematski, postavlja “na mesto”, a to mesto je uvek malo niže od onog koje zaslužuju.

O tome koliko su te “male lekcije” oblikovale generacije žena, i o tome šta znači biti feministkinja u zemlji gde se i danas često samo šapuće o nasilju, razgovaraju psihijatri Roberto i Mihailo sa svojom gošćom, sociološkinjom Jelenom Riznić, aktivistkinjom kolektiva Ženska solidarnost, borkinjom za prava žena. Jelena je, takođe, jedna od onih koje su doživele i preživele seksualno nasilje, u istraživačkom centru Petnica, na mestu koje je trebalo da oseća kao svoj siguran prostor, u formativnim, tinejdžerskim godinama. Jedina je koja je otkrila svoj identitet.

Jelena govori o svom iskustvu i o hrabrosti koja ne počiva na patetici, već na odlučnosti da se sistem više nikada ne zataška iza reči “ugled” i “tradicija”.

Njena ispovest svedoči o jednom od najtežih i najvažnijih obračuna sa institucijama koje su znale i ćutale.

Epizoda preispituje naše društvo, ali i nas same: kako pristajemo da gledamo nasilje dok ga nazivamo “izolovanim slučajem”, kako nas vaspitanje uči da sumnjamo u žrtve, i koliko dugo ćemo još čekati da empatija postane društvena norma, a ne izuzetak.

Promena ne dolazi naglo. Ona teče, kao voda: tiho, ali postojano, rušeći zidove koji su godinama delovali neprobojno.

Prihvati je sa snagom i dostojanstvom, jer prirodno je, menjaš se.

🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Depresija više nije samo medicinski termin, često postaje etiketa, identitet, pa čak i “uloga” kroz koju ljudi počinju da posmatraju sebe. Psihijatar Milutin Kostić i psihoterapeut Milan Damjanac razgovaraju o tome kako je došlo do toga da depresija, iz kliničke dijagnoze, preraste u način na koji se pojedinci predstavljaju drugima i doživljavaju sopstveni život, u zamenu za identitet. Zašto je depresija danas toliko "normalizovana“, a istovremeno i pogrešno shvaćena? Gde je granica između trajne tuge, lošeg perioda i mentalnog poremećaja koji zahteva stručnu pomoć? Šta nam govore savremena istraživanja o biološkim, socijalnim i psihološkim faktorima rizika? I kako društvo, mediji, pa i digitalna kultura utiču na to da se sve češće identifikujemo kroz dijagnozu? Kako je i kada tuga nestala iz rečnika? Više niko nije tužan, svi su depresivni. Da li sam ja depresivan ili tužan, ili možda samo pokušavam da pronađem ko sam? Ako ste se ikada to zapitali, na pravom ste mestu. Promena je prirodna, baš kao i voda koja pronalazi svoj tok. U trenutku kada nam se čini da nas identitet "depresivne osobe“ zarobljava, važno je da znamo: naše emocije su sklone promeni, a sa njima i mi. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Ponekad jedna priča otvori vrata svima koji su ćutali.

U prvoj epizodi nove sezone podkasta Dva i po psihijatra, psihijatar Roberto Grujičić razgovara sa Milanom Nikolićem, novinarom i autorom emisije Tabu na Insajder TV-u.

Ovo je duboko lična ispovest o identitetu, suočavanju sa sobom i drugima, o odrastanju i sazrevanju u rigidnom okruženju, u zemlji koja se menjala brže nego što su ljudi stizali da je razumeju. Milan, iz ugla LGBT osobe, govori o svom odrastanju u malom gradu, o spoznaji da je drugačiji, o neprihvatanju, stidu, snazi, i o potrazi za sobom i pronalaženju sopstvenog puta u društvu koje se uvek kolebalo između moralnih normi i predrasuda.

Ali ovo nije ni samo priča o jednom čoveku. To je ispovest čitave generacije rođene sedamdesetih i odrasle osamdesetih – generacije X u Srbiji. Ljudi koji su preživeli sve: ratove, tranziciju, gubitke, lažne ideale, i naučili da sami sebi budu oslonac. Gej ili hetero, svi su morali da nađu način da nauče šta znači biti svoj – čak i kad to znači biti protiv sveta, u godinama kada su granice bile jasne, svet crno-beli, a emocije često gušene. Od pritisaka sredine i očekivanja porodice, do neizbežnog trenutka kad moraš da odlučiš da li ćeš živeti istinu, ili tuđu predstavu o njoj.

Topla, iskrena i dirljiva epizoda o samospoznaji, identitetu i hrabrosti da se živi istina, ma koliko ona bila teška za druge da je prihvate.

Ova epizoda nije ispovest o patnji, već o snazi da se razumeš, oprostiš, i nastaviš dalje. Da pronađeš sebe u svetu koji se menja i da naučiš da promene nisu neprijatelj, već prilika da ponovo postaneš svoj.

Kao što voda uvek nađe svoj put, tako i mi verujemo da svako može pronaći svoj — onaj koji najviše prija njegovoj prirodi.

Menjam se sa osmehom.

Menjam se jer rastem.

🌿 Rosa — prirodna, baš kao i promena.