Reaguj!

Komunikacija je osnov međuljudskih odnosa, ali naravno da u kreiranju podkasta „Reaguj!“ imamo kontekst. Želimo da saznamo kako Nacionalni saveti nacionalnih manjina komuniciraju. 

Zašto bi nas uopšte to interesovalo? Zato što se nacionalni saveti finansiraju iz budžeta Republike Srbije i Pokrajine Vojvdoine, a to znači – finansiraju se od para svih nas. I zato što, a tu uvodimo i reč interkultalnost- nije potrebno samo da znamo da nacionalne manjine postoje, potrebno je i da znamo malo više o njima i njihovim pravima. 

Posmatrajmo Nacionalne savete kao tela koja su tu da zastupaju i brane prava svojih zajednica. Iako postoje razna tumačenja da li to jesu ili nisu – njih možemo posmatrati i kao male parlamente. 

Tu komunikaciju smo podelili na nekoliko nivoa. Komunikacija članova jednog nacionalnog saveta između sebe, komunikacija više nacionalnih saveta, i relacija savet – državni organi. 

Prvi nivo - članovi unutar Nacionalnog saveta

Međutim, iako sve izgleda da funkcioniše, u praksi dolazi do štucanja ovih sistema. Jesu članovi Nacionalnih saveta predstavnici svojih građana ali, kao što to srećemo i na nacionalnom nivou – sve se to prenosi i na nacionalne manjine, samo na malo. 

Olena Papuga je pripadnica Rusinskog nacionalnog saveta već nekoliko godina. Takođe je i Državana sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i sa te dve pozicije može da prokomentariše članove
nacionalnih saveta i njihov rad –probleme unutar organizacija sa kojima se
susreću. 

“Većina nacionalnih saveta su duboko politizovani. Jako malo članova učestvuje u radu. Ja ne znam kako će nacionalni saveti izaći iz toga da se stvarno na listi
kandiduju ljudi koji će stvarno želeti i raditi na dobrobit svoje nacionalne
zajednice. Ali ne samo zato što ih je neko tu stavio već zato što oni to žele i
te četiri godine će posvetiti svoj život i svo svoje vreme nacionalnom
identitetu svoje nacionalne zajednice. Nacionalni saveti su profesionalno, stručno, kadrovski – mislim tu na članove nacionalnih saveta – jako slabi”.  

I ne samo to, već i politizacija unutar nacionalnih saveta, na šta nam je skrenuo
pažnju Vladimir Huđec. 

“Ono što meni recimo smeta u funkcionisanju nacionalnih saveta - lično smatram da u nacionalnom savetu, bilo kom, ne samo slovačkom, ne bi trebalo da postoji pozicija i opozicija, već bi trebalo svi da se zalažu za jedne iste interese, a to je ostvarivanje prava dotične manjine u te četiri oblasti u kojima one imaju autonomiju - znači kultura, informisanje, službena upotreba jezika i pisma i obrazovanje. I ono što je još mnogo bitno i što se provlači kroz sve ove godine postojanja nacionalnog saveta - političke partije ne bi trebalo da imaju
uticaja na rad nacionalnih saveta. Oni naravno ne samo da utiču, nego se i
direktno mešaju u izbore i tako dalje”. 

Komunikacija sa spoljašnjim organizacijama

Miroslav Keveždi, kulturolog često govori na temu nacionalnih saveta. Sada smo kontekst komunikacije postavili u kontekst getoizacije i interkulturalnosti. Koliko su nacionalne zajednice zatvorene same u sebe, a koliko rade na interkulturalnosti? Kakva je tu uloga Nacionalnih saveta? 

“Kada govorimo o getou onda ću ja opet da podsetim na to da geto je… kako je to nekada bilo u istoriji, to je bilo ostrvo negde u Italiji u kojima su na kraju
krajeva Jevreji pod ključ – da li bili stavljani ili su se sami zaključavali. to je pitanje. Ali postoje nacionalne zajednice koje žele same da zabrave vrata
i da se zaključaju sa unutrašnje strane. To mogu sebi da priušte zaista velike
nacionalne zajednice koje su homogene i kod nas su možda u takvom iskušenju
Mađari”. 

Međutim, Keveždi objašnjava da je prvo potrebno da nacionalni saveti srede probleme unutar svojih zajednica, a tek posle mogu da se bave interkuluralizmom. 

Koordinaciono telo nacionalnih saveta je institucija koja ima predstavnike iz svih 22, odnosno 23 nacionalna saveta i koja je zamišljena da nastupa pred državom zajednički, najviše u oblastima za koje su zaduženi: obrazovanje, kultura, službena upotreba maternjeg jezika i informisanje na maternjem jeziku. Svake godine se menja predsedavajući Koordinacije. 

Trenutni predsednik Koordinacionog tela nacionalnih saveta, Borče Veličkovski iz Makedonske nacionalne manjine objašnjava koja je svrha ovog organa. 

“Koroodinacija jeste jedna vrsta institucije, jedna vrsta instituta formirana nakon formiranja prvih nacionalnih saveta kao potreba da postoji jedno telo koje će formulisati na neki način zajedničke imenitelje koje dotiču rad svih nacionalnih saveta kada se radi o ovoj oblasti. Koordinacija se trudi da generiše, sublimira zaključke, koje dotiče sve Nacionalne savete i da izlazi sa nekim stavovima, predlozima, i u tom pravcu jeste prepoznat od strane najviših pokrajinskih i republičkih organa i u tom pravcu i fukncioniše naša saradnja sa republičkim odnosno državnim organima”.  

Rešenje: drugačije osmišljen sistem, mediji i nadzor

Za rešavanje pojedinih problema u radu nacionalnih manjina Miroslav Hočak, član ukrajinskog nacionalnog saveta vidi zadužene organe u Pokrajini i Republici za rad sa manjinama kao ključne. 

“Mislim da bi trebala i malo ta kontrola njihovog rada. Jeste da je
malo nezgodno i škatljivo pitanje nac. manjina, ali ta administrativno-organizacioni deo, ja mislim, da na tome treba da se poradi i na samom kontrolisanju i možda nekoj dodatnoj edukaciji tih članova, tih ljudi koji u stvarni tu rade, da se ne bi dešavale ovako velike greške”. 

Saradnici emisije:
Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva
Gajić. 

U 49. epizodi u prilogu korišćen je instrumental preuzet sa stranice www.bensound.com

Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Prom...

Šta ako bi vam rekli da možete da obiđete ceo svet, a da pritom uložite samo 1200 dinara? Tako je, nemoguće je. U 48. epizodi redakcija podkasta “Reaguj!” objašnava šta su to piramidalne šeme kroz nekoliko primera, i daje odgovor na pitanje: kako prepoznati ovaj vid prevare?

Kako izgledaju piramidalne strukture?
Organizaciona šema preduzeća nije isto što i piramidalna šema. Na primer u ponzijevoj šemi koja je često isto što i piramidalna šema, novac novih investitora, koristi se za isplatu starih investitora. Najčešće se ni ne zna koji proizvod ili usluga se nudi. Nude se velike investicione mogućnosti sa obećanjem o brzoj i mnogostrukoj zaradi sa niskim rizikom. Nagrade se u vidu povraćaja sredstava daju se samo u početku i brzo nestaju. Kasnije se od investitra traži da reinvestiraju. Prodaja se obavlja pod visokim pritiskom i rad se krije iza složenih strategija. O ovakim organizacijam može se naći malo informacija, njihov rad nije transparentan, i predmet su žalbi potrošača.

Kako u svetu, tako i kod nas
U Zagrebu je, 2010. godine uhapšeno 13 osoba zbog sumnje da su prevarama brojnih građana nezakonito stekli više od 13 miliona evra, preneo je tada Dojče Vele. Skupina uhapšenig, uglavnom iz Zagreba, osumnjičena je da je od sredine 2007. do kraja 2009. prevarila velik broj građana obećavajući im zaradu trgovanjem na stranim berzama deviza, tzv. Forexu. Velik broj građana uložio je oko 50 hiljada evra u navodni projekt otvaranja austrijsko-britanske banke.

Januara 2019. italijanska Uprava za konkurenciju i tržište objavila je da sistem promocije koji koristi kompanija Lioness Italia Srl za širenje među potrošačima formule za kupovinu robe sa povratom gotovine (ili povratom procenta novca potrošenog kod povezanih trgovaca) nije tačan jer integriše sistem sa piramidalnim karakteristikama. Promotivni sistem Lyonessa, koji se koristi u navodnom sistemu sa prednostima povraćaja novca, u stvarnosti zahteva regrutovanje velikog broja kupaca, koji, nakon što se uzdignu na nivo menadžera prodaje, da bi ostvarili provizije na prvom karijernom nivou moraju da ulože oko 2400€ da bi započeli Lyconet karijeru Premium Menadžera / Marketara.

Istraga AGCM-a utvrdila je da povratak para (cashback) čini samo 16% od ukupnih prihoda Lyoness Italija. Preostalih 84% nastalo je od direktnih ulaganja u šoping jedinice (poene).

Rešenje
Zakon o trgovini u Srbiji zabranjuje piramidalnu trgovinu koju definiše kao mrežu gde je kupovina roba i usluga omogućena samo od članova mreže,sa obavezom plaćanja članarine, sa obavezom kupovine robe čije su cene nerazumno visoke i sa obaveznom nalaženja drugih lica koje će se baviti prodajom. Kazna za pravno lice iznosi od 500.000 do dva miliona dinara. Međutim, Matić iz Udruženja sertifikovanih prevara istraživača Srbije smatra da je i za tu definiciju potrebna regulacija.

“Lepo je što smo u naš zakon uneli piramidalnu šemu ali bi bilo dobro i da neki način objasnimo i tržišnim ispektorima, i policiji i tužilažtvu. Da pojasnimo malo šta ti termini znače. Da bi prosto bilo ujednačeno posutpanje svih naših institucija. Da bi njihov rad bio sinhrovizovan”, objašnjava Matić.

Ono što možemo mi da uradmo jeste da se dobro informišemo o posolovnim prilikama koje nam nude, i da ne verujemo u prilike koje su isuviše dobre da bi bile istinite. Ekonomista i stručnjak za berzu Branislav Jorgić, objašnjava da ne poslovne prilike koje deluju nemoguće, uglavnom to i jesu.

“Svaka usluga ili roba mora da bude zasnovana na fer ceni. Ako se vama daju neka obećanja za jeftinu robu dobrog kvaliteta, jeftinu uslugu dobrog kvaliteta - ili neka brza zarada u kratkom vremenskom periodu to već postaje sumnjivo da možete upasti u klopku piramidalne šeme”, navodi on.

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić. 

U prilogu o piramidalnim šemama u okviru ovog izdanja podkasta korišćen je instrumental preuzet sa stranice Royalty Free Music from Bensound

Vojvodina zbog svog istorijskog položaja obiluje različitim kulturama na šta su građani ove pokrajine uvek bili ponosi. U Srbiji je od demokratskih promena dvehiljaditih počelo sa osnivanjem nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Do 24. septembra 2020. godine registrovano je 23 Nacionalna saveta nacionalnih manjina. Od ovog broja, čak 17 nacionalnih saveta registrovano je u gradovima i opštinama u Vojvodini. 

Međutim, da li pirpadnici nacionalnih manjina i većinskog naroda znaju da oni postoje? Ako manjine znaju – koliko imaju poverenja u njih? Da li su nacionalni saveti i zajednice manjina otvoreni prema ostalima?  

Manjine o svojim nacionalnim savetima

„Zovem se Lara Petković, imam 20 godina i pripadam rusinskoj nacionalnoj manjini.    

Lara je devojka sa kojom smo i razgovarali o značaju nacionalnog saveta. Ona kaže da o njegovom radu ne zna mnogo, te i da ne oseća da oni brane prava rusinske nacionalne manjine. 

Vanja Jablanski iz ukrajinske nacionalne manjine je zapravo u jednoj
grupi građana koji je svestan da on jeste pripadnik nacionalne manjine, ali se
u njoj ne pronalazi i nije aktivni član. Objašnjava da kao mali nije imao preveliku želju da se uključi u aktivnosti zajednice, a sada se ne pronalazi makar u onim aktivnostima za koje zna da postoje. 

A Nacionalni saveti, kao organi koji bi trebali da rade na očivanju zajednice? 

„Ne znam zbog čega postoji i čime se oni bave i šta rade. Moja predstava o tome je da oni organizuju tako neke mini festivale, ili mini događanja, dešavanja, te,
pod znacima navodnika, balove, igranke, ali konkretno šta oni rade za nacionalnu manjinu – ne znam. Nisam upućen, niti sam bio kontaktiran od strane nekog od njih. Tako sam isto mogao ja da odem na sajt, da zovem, da grebem, da se pridružim, da nešto uradim – nisam, zato što, iskreno mislim da je gubljenje vremena. Zato što kada odete na sajt vi vidite samo neke konkurse za nešto, za neko sufinsiranje – čega, koga, gde – ne vidim ikakve plodove toga“, kaže Jablanski. 

Šta je problem?

Problemi poput komunikacije ključni kada je u pitanju vidljivost rada Nacionalnih saveta. Kulturolog Miroslav Keveždi govori upravo o tome. U suštini, u pitanju su dve publike: većinsko stanovništvo i sami pripadnici nacionalnih manjina. Keveždi smatra da je ipak važnija ova druga publika.  

„To je pitanje vidljivosti nacionalnih saveta za širu društvenu zajednicu i pitanje vidljivosti nacionalnih saveta za pripadnike njihove nacionalne zajednice.Mislim da je važnija ova druga zato što su tu oni koji bi trebali da budu korisnici usluga nacionalnog saveta. Međutim, mi već više od deceniju iammo tu situaciju da korisnici ne znaju šta su nacionalni saveti, ne znaju čemu to služi, a još i ne radi i da se tu zapravo neka korist na kraju ne prepoznaje. Tako da, i ako se odluke pojavljuju negde na internetu pitanje je zapravo da li obični mali pripadnik nacionalne manjine prepoznaje tu nešto interesantno za sebe“

Pojedini pripadnici nacionalnih manjina su aktivni u svojoj zajednici, dok drugi, a to smo videli na primeru Vanje Jablanskog - tu pripadnost ne osećaju. Inače, ukrajinska nacionalna manjina je jedna od manjih, ali je 2003. godine bila među prvih pet koje su formirale savete. Zvaničan broj Ukrajinaca u Srbiji je oko pet hiljada i uglavnom su stacionirani u Vojvodini gde su pre više od 100 godina došli iz Istočne Galicije koja je deo današnje Ukrajine. Najviše ih ima u opštinama
Kula, Vrbas, Sremska Mitrovica i Inđija, kao i u Novom Sadu. 

Broj onih koji imaju po nekom osnovu ukrajinsko poreklo može doći i do deset hiljada pripadnika. Tako imamo situaciju da pola tog broja sebe smatra Ukrajincima, druga polovina polu-Ukrajincima.  

Miroslav Hoček iz Nacionalnog saveta ukrajninske nacionalne manjine navodi da ovaj osećaj nepripadanja, koji smo čuli i na primeru Jablanskog proizilazi iz asimilacije koja je za svaku manjinsku zajednicu u Srbiji veliki problem.  

Hoček podvlači da je to više za zajednicu i za promovisanje same ukrajinske kulture drugim ljudima. Prema njemu, pojedinci jedino što mogu da očekuju da Nacionalni savet uradi za njih jeste da im obezbedi u školama učenje jezika. 

Nažalost, samo u nekoliko škola gde je ukrajinska zajednica okupljena. 

Pojedinci mogu da se obrate nacionalnim savetima - samo je pitanje načina i koliko je uistinu taj savet dostupan “malom čoveku”. Keveždi je u razgovoru spomenuo i primer Slovaka.
Kod njih je Nacionalni Savet centralizovan - nalazi se u Novom Sadu. Međutim,
33 opštine su važne za ovu nacionalnu zajendicu - što znači da slovaka ima u 33
opštine u Srbiji. Zato Keveždi i postavlja pitanje - koliko je verovatno da će
jedna osoba iz Kovačice da sedne u auto kako bi došla u Novi Sad da priča o
loklanom problemu.  

Gde je rešenje za prepoznatljivost nacionalnih saveta?

Miroslav Hoček je deset godina bio na čelu Svetskog konkresa ukrajinskih omladinskih organizacija i koordinisao je rad svih ukrajinskih organizacija širom sveta. Upoznao se, kako kaže, sa svim praksama, a jednu izdvaja kao moguće rešenje prepoznatljivosti nacionalnih saveta – kao spoj dveju zemalja. 

Iz svog iskustva, ali i iz svog iskustva u Nacionalnom savezu ukrajinske nacionalne manjine, Hoček smatra da se previše rad Nacionalnih saveta bazira na rad sa organizacijama, pa predlaže da se, kada dođe do poboljšanja zdravstvenih
uslova, dođe do nekih skupova u mestima gde je veliki broj neke nacionalne manjine kako bi im se približio rad nacionalnih saveta. 

Saradnici emisije:
Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva
Gajić. 

Ova epizoda podkasta Reaguj je pripremljena uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Iako vakcinacija nije obavezna, u slučaju putovanja neophodno će biti da se pri prelasku granice pokaže jedinstveni sertifikat ili kovid pasoš koji će u sebi sadržati dokaz o vakciniciji. U 46. epizodi redakcija podkasta “Reaguj!” istažuje koje su prednosti i mane koje ovi pasoši sa sobom nose, a sa kojim će se građani neminovno suočiti.

Posebno osetljivi podaci

Dodatan prostor u pretrpanom koferu pri putovanju moraće biti napravljen za još jedan papir - potvrdu o vakcinaciji ili negativnom PCR testu. Ovakvi podaci do skora, nalazili su se isključivo u našim zdravstvenim kartonima, a njima su mogli da pristupe samo stručna lica. Osim medicinskog osoblja, delu našeg zdravstvenog kartona koji je privatna stvar, uspostavljanjem sistema kovid pasoša, mogu da pristupe i carinici, policajci, pa i obzbeđenje.

Zlatan Petrović iz kancelarije Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti objašnjava da je sasvim u redu uspostavljanje ovakog sistema jer postoji viši cilj.

“Vi sa jedne strane imate privatnost, ali sa druge strane možete imati nekakve druge vrednosti, jer nije privatnost nešto što je apsolutno pravo. Sa jedne strane može biti privatnost, ali sa druge strane mogu biti neki drugi interesi poput, na primer, krivičnog postupka ili nacionalne bezbednosti ili u konktretnom slučaju širenje zaraze. Tako da u tom smislu naše pravo na privatnost može biti ograničeno, ukoliko sa druge strane postoji nekakva druga vrednost koju treba sačuvati, a to su upravo životi. Širenje smrtonosnog virusa je važnije zaustaviti, nego ugroziti nečiju privatnost. Ali, to zaustavljanje mora da bude po zakonu. Onda to nije problem. Praktično, naše pravo na zaštitu podataka nije neograničeno, jer uvek sa druge strane imate i neke druge vrednosti”, objašnjava Petrović. Sa njim se slaže i osnivač udruženja eSigurnost i whitehat haker Jovan Šikanja koji objašnjava da privatnost nikada nije apsolutna, kao i da do krađe podataka uvek može doći - na ovaj ili onaj način. On dodaje i da je najveći problem sistema kovid pasoša brzina u kojoj je stvoren, jer baš to može dovesti do curenja podataka.

“Jednostavno uvek postoji mogućnost za zloupotrebu. E sad, da li će zloupotreba doći od strane ljudskog faktora ili će doći zbog toga što sami sistemi i servisi koji su napravljeni za generisanje i unos podataka nisu dovoljno bezbedni, to je pitanje. U principu, jako je bitno da taj sistem, ukoliko će da postoji, a vidimo definitivno da će da postoji, bude po najvećim mogućim standardima. Tu je i druga stvar i drugi problem koji nikako ne ide u prilog informacionoj bezbednosti - sada takvi sistemi treba da se razviju jako brzo, a u brzini se neke stvari mogu prevideti, a ukoliko se previdi nešto što je potencijalno ozbiljan security issue ili vulnerability na tom servisu, onda to može sve jako da nas košta”, objašnjava Šikanja.

Vakcinacija kao igra moći politike

Ko će odobriti koju vakcinu, koja država će nabaviti kog proizvođača, da li Srbija sedi na dve, čak i tri stolice kada su u pitanju vakcine i zbog čega, ali i kako to da se Srbija odjedanput nametnula kao lider u regionu što se tiče vakcina? Da li vakcinacija igra moći i politike? Novinar i politikolog Boris Varga objašnjava da je pandemija stvorila uslove u kojima vakcinu žele mnogi, te da je to postalo globalno pitanje prestiža, a samim tim i geopolitička tema. Takva igra moći, smatra Varga, dovešće do diskriminacije.

“Posle epidemije mi ćemo imati jedan niz raznih diskriminacija, raznih prepreka slobode kretanja, a svakako imaćemo i onih koji su bolje i koji su lošije prošli sa tom vakcinom. To je jedna nepoznanica šta nas sve očekuje kada je u pitanju sloboda i kretanja, ali i tog zdravstvenog stanja. Što se tiče finansija – sigurno da nas očekuju finansijske i ekonomske krize. Treba se spremiti da će biti dugogodišnjih posledica kovida i zatvaranja (lockdown-ova)”, smatra Varga.

Da li su pridružene alergije problem?

Docentkinja na Katedri za imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu Emina Milošević ističe da su jedini razlozi koji se tiču alergija i koji bi bili apsolutna kontraindikacija za vakcinaciju preosetljivost na sastojke vakcine koja treba da se da ili preosetljivost na prethodnu datu dozu vakcine. Ona ističe i da je učestalost alergija u populaciji 25 odsto, što bi značilo da 25 odsto stanovništa ne može da se vakciniše. Takvim rezonom nikada se ne bi postigao kolektivni imunitet.

“Često imala sam priliku da čujem pritužbe ljudi koji žele da se vakcinišu, a imaju pridružene alergije. Često se paušalno donosi ta odluka. Tu je u pitanju prosto neinformisanost ljudi koji trijažiraju ljude za vakcinaciju i skrenula bih pažnju na smernice koje daju alergolozi i imunolozi - možete ih naći na sajtu Alergologa i kliničkih imunologa gde je vrlo eksplicitno napisano da preosetljivost na nutritivne alergene, polen i slično nije kontraindikacija za dobijanje vakcine. Ja sam dobijala informacije da ljudima neće da se daju vakcine zbog raznoraznih alergija”, naglašava Milošević.

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić. 

Proteklog meseca javnost u Srbiji uzdrmalo je otkriće Telegram grupa u kojima korisnici dele sadržaje osvetničke pornografije. Ovaj događaj u javnosti je pokrenuo niz pitanja o problemu osvetničke pornografije. U 45. epizodi podkasta “Reaguj!” istražujemo koji su mehanizmi za njegovo zakonsko sankcionisanje, kao i kako stati na put širem problemu nasilja nad ženama. 

Staša Ivković devojka je koja je raskrinkala postojanje Telegram grupa u kojima se dele intimne fotografije i snimci devojaka. Ona objašnjava da se uz pomoć linka samo jednim klikom možemo naći u nekim od četova, a priča nam i o tome šta se sve može naći u njima. 

“Bila sam u grupi oko dva sata, u nekim grupama sam i dalje učlanjena, ali više ne ulazim da vidim sadržaj jer sam dovoljno videla. Videla sam neke snimke gde su devojke snimane krišom po nekoj mojoj proceni, videla sam snimak silovanja, videla sam fotografiju dve male devojčice i videla sam taj način na koji se raspituju o nama, o bilo kome”, priča Staša Ivković. 

Osvetnička pornografija - samo jedan od oblika nasilja nad ženama

Nasilje nad ženama u Srbiji predstavlja sistemski problem, smatra sociološkinja i članica Ženske solidarnosti Jelena Riznić. Ona naglašava da osvetnička pornografija predstavlja dokumentovano nasilje nad ženama, nešto što nekome može uništiti život i što na internetu ostaje zauvek. 

“Ko ćuti o patrijarhatu ne treba da govori o osvetničkoj pornografiji i uopšte o svim ovim temama. Mislim da je vrlo važno reći da to ne nastaje tek tako, i nije to stvar neke incidentnosti, nego je stvar pravilnosti. Ove Telegram grupe nisu usamljeni primer kako nama (ženama) društvo šalje poruku da naše telo pripada svima osim nama samima, kroz različite sadržaje”, kaže Jelena Riznić. 

Kakve su zakonske sankcije za nedozvoljeno deljenje pornografskog materijala?

Milena Vasić, advokatica u Komitetu pravnika za ljudska prava YUCOM napominje da mi zapravo ni ne znamo koliko je žena zahvaćeno osvetničkom pornografijom i koliko je žena neovlašćeno iskorišćeno u svrhe snimanja nekog pornografskog materijala. Ona objašnjava da kod nas nešto kao što je osvetnička pornografija - zapravo ne postoji u zakonu. 

“Mi imamo krivično delo ‘neovlašćeno objavljivanje, prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka’, za koje je propisana novčana kazna i kazna zatvora do dve godine. Pored toga, ukoliko se radi o maloletnom licu, onda prelazimo na teren krivičnog dela ‘prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju’, gde je nešto veća kazna, od 6 meseci do 5 godina zatvora. Dakle, tu se zapravo samo pravi razlika da li se radi o maloletnom ili o punoletnom licu. Kada pretpostavimo da se radi o punoletnom licu, ta kazna zatvora do 2 godine zapravo pokazuje da zakonodavac zaista nije imao na umu pornografiju kada je pisao ovaj zakon jer, uprkos tome što spada u krivično delo protiv prava čoveka i građanina, ovo krivično delo zapravo samom visinom kazne ne odražava onu štetu u pogledu prava ličnosti koju može nekom da nanese osvetnička pornografija”, kaže Milena Vasić. 

Sistemski problem traži sistemska rešenja

Sagovornici podkasta “Reaguj!” saglasni su da je društvu u Srbiji potrebna sistemska reforma i podizanje svesti svih društvenih činilaca kako bi se problem nasilja nad ženama i osvetničke pornografije rešio. 

“Integralni deo obrazovanja svih onih koji su deo krivično-pravnog sistema mora biti feminističko obrazovanje o tome kako pristupiti žrtvama nasilja. Pored toga, neophodna je edukacija medijskog sektora, ali i reforma obrazovnog sektora. Generacije i generacija devojčica i dečaka izlaze iz škola ne znajući da je nasilje nad ženama problem”, ističe Jelena Riznić. 

Sa ovime je saglasna i Milena Vasić iz YUCOM-a. 

“Moramo da uvedemo seksualno obrazovanje u škole, moramo da radimo od najranijeg uzrasta sa decom, da im objasnimo da prepoznaju kada mogu biti žrtve neovlašćenog snimanja i iskorišćavanja u svrhe pornografije, a onda mislim na taj način posredno i da dignemo svest onima koji treba da primenjuju zakon da prosto naprave razliku”, zaključuje Milena Vasić.

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić.

U epizodi podkasta korišćen je efekat zatvaranja metalnih vrata koji je preuzet sa stranice: http://www.freesfx.co.uk 

Da li će čaša o ovoj godini, biti polupuna, poluprazna ili nešto drugo? Da li će ostati takva kakva jeste, da li će se dopuniti ili će se prosuti? Šta nas očekuje u novoj godini?

“Primiti vakcinu ili ne?” pitanje je koje se prvo nameće kada govorimo o ovoj godini. Pulmolog Srđan Lukuć odgovara da je ta dilema razrešena još u 20. veku, jer upravo zbog vakcina koje su razvijane i koje smo primali - živimo život koji poznajemo. On je ipak zabrinut zbog načina na koji se vakcinacija sprovodi u Srbiji, te kaže da ne postoji jasan plan vakcinacije sa kojim bi građani trebalo da budu upoznati. 

“Što se tiče Srbije tu vidim da ne postoji nikakav red, već da se vakcine nabavljaju, informacije se menjaju od nedelje do nedelje. Dolaze jedne vakcine, manji kontinent, veći kontinent. Ljudi su zamoljeni da se izjasne o tome koju bi želeli vakcinu da prime, što je po meni potpuno potpuno besmisleno. Kao da ljudi sami, koji su laici, mogu da osete koja im je vakcina odgovara. Čak ni ljudi koji su stručni, ako biste ih pitali, za sebe ne bi mogli decidno da kažu, a kamoli neko ko se ne bavi medicinom,” navodi Lukić i upoređuje takav način vakcinisanja sa ponašanjem vlasti gde se sve radi kako bi vlast izgledala dobro. 

Ne samo doza vakcine, već i demokratije

U 2021. godini nas očekuje turbulentan period na međunarodnom planu. Postaviće se pitanje odgovornosti kineske vlasti za širenje lažnih infomracija na početku same pandemije. Optužbe su već počele. Politikolog Naim Leo Beširi navodi primer.  

“Imamo prošlogodišnje direktno obraćanje glavnog urendika nemačkog Bilda kineskom predsedniku, optuživši ga da je nesloboda medija u njegovoj zemlji zapravo dovela do toga da nekoliko meseci kasni informacija o tome šta se zapravo dešava u Kini i koliko se to brzo menja”, navodi Beširi.

Koliko su značajne medijske slobode i odgovorno novinarstvo govori i fenomen infodemije koji je pratio krizu. U predhodnoj epizodi govorili, između ostalih, i o njoj. Novinarka Radija Slobodna Evropa Maja Živanović odgovornim smatra novinare čiji je posao da izveštavaju istinito i objefkivno.

 “I mislim da smo svi podbacili prošle godine jer prosto nismo znali šta nas je snašlo i nismo shvatili ozbilnost situacije. Lažne informacije su postojale i pre ovoga. Pandemija je nešto što ih je ujedinilo i postalo je negde fokus. Međutim moram da pohvalim fektček inicijativu na regionalnom nivou. Tako da mislim da nisu građani krivi. Mi smo krivi”, navodi Živanović.

A problemom lažnih vesti posebno su se bavili novinari-fekt čekeri, koji su prošle godine imali pune ruke posla. Novinarka Istinomera Milijana Rogač saglasna je da će korona virus ostati glavna tema u medijima i u 2021, sa vakcinom kao jednom novošću. Međutim, teorije zavere koje su se pojavile u vezi sa virusom i pandemijom, mogu uticati i na neke naše važne odluke, a samim tim i na naš život. Najgore je bilo, navodi Rogač, što nismo znali kome da verujemo. 

”Dakle, mi imamo predstavnike vlast, političke aktere, ali isto tako i stručnjake koji su nas protekle godine lagali. A pritom, nama dodatni problem je što nas uglavnom ignorišu. Ne uvek, ali uglavnom, i to je najčešći slučaj - da naša pitanja ostaju bez odgovora. I onda vi imate stvaranje jedne simulacije stvarnosti na televiziji i u prorežimskim medijima, a sa druge strane imate nekoliko onlajn portala koji dibenkuju i proveravaju njihove činjenice, ali opet mnogo je doseg manji nego svih tih popularnijih, da kažem, medija,” objašnjava Rogač. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić.

Može se reći da nam je 2020. godinu obeležio nov nepoznat virus.

I pre nego što nas je zadeisila pandemija korona virusa, neki ljudi na položajima poput predsednika Aleksandra Vučića i kasnijeg člana Kriznog štaba dr Branimira Nestorovića govorili su o virusu korone kao da nije ništa u pitanju.

INFODEMIJA I TEORIJE ZAVERE ZA VREME KORONE

Ipak, pojavom korone kod nas i proglašenjem pandemije - došlo je i do stvaranja raznih teorija zavera. Upravo te dezinformacije o korona virusu Marija Vučić, fektček novinarka iz Raskrikavanja, izdvaja kao nešto što je obeležilo prethodnu godinu. Ipak se jednom izjavom može zaokružiti cela godina.

Tokom tri godine postojanja, tim Raskrikavanja razotkrivao je dezinformacije, manipulacije, lažne vesti o svim pitanjima, pa su se tako suočili i sa teorijama zavere o novom nepoznatom virusu. Međutim, osim dezinformacija o koronavirusu, navodi naša sagovornica, život u strahu doprineo je širenju lažnih vesti i o temama koje nemaju veze sa pandemijom.

U svakom slučaju, navodi Vučić, za širenje lažnih vesti neko ima interes, a to nisu građani.

Tokom pandemije korona virusa, ljudi su, često zbog primoranosti da ostanu kod kuće, više pratili medijske sadržaje i bivali bombardovani informacijama. Tako se pojavio novi termin - infodemija. Međutim, već na samom početku pandemije pojavio se veliki broj lažnih informacija u vezi sa virusom korona, njegovim nastankom, merama prevencije i načinima lečenja.

Stefan Janjić, urednik portala FakeNews Tragač, naglašava da, uprkos trudu određenih redakcija u Srbiji, razotkrivene lažne vesti često su manje vidljive od prvobitnih informacija. Kako kaže, ove redakcije nemaju veliki domet, kao što to imaju mediji koji šire dezinformacije na prvom mestu.

Janjić smatra da, pored medija, deo odgovornosti mora pripasti i naučnicima od kojih se očekuje da javnost informišu i obrazuju tokom pandemije. U suprotnom, kaže Janjić, njihovo mesto biće i biva usupljeno kvazinaučnicima.

ISTRAŽIVAČKI NOVINARI – PRVI U REDOVIMA

Nova dešavanja doprinela su ne samo tom da fektček novinari imaju pune ruke posla. Neizbežno su prethodnu godinu obeležile priče istraživačkih novinara. I iako znamo kakve posledice često trpe istraživački novinari - naše koleginice i kolege odlučno su se nosili njima, jer su i te priče označile godinu iza nas. Urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) Dinko Gruhonjić iz mase istraživačkih priča na ovom portalu izdvaja serijal o javnim nabavkama i dodaje da se nada da će se Tužilaštvo pozabaviti tim podacima.

Ekipa VOICE-a u 2020. godini pozabavila se i problemom državnih poljoprivrednih zemljišta. Kako navodi Gruhonjić, to je vojvođanska tema zbog najvećeg procenta obradivog zemljišta u Srbiji koji je u pokrajini. Izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini postao je unosan biznis jer je veza u institucijama koje odlučuju o izadavanju potrebna.

Gruhonjić navodi da je VOICE istraživanjem došao do podataka da su se neki ljudi na taj način obogatili više nego nekadašnja porodica Dunđerski.

Kada je reč o istraživačkim pričama na nivou Srbije, Dinko Gruhonjić izdvaja istraživačke priče nekoliko medija koji su istraživali priču o uzgoju marihuane u Jovanjici nedaleko od Beograda.

Gruhonjić ovu priču izdvaja jer je na tragu sukoba u redovima vladajuće Srpske napredne stranke.

NEOBIČNI IZBORI U NEOBIČNA VREMENA

Prošlu 2020. godinu pamtićemo i po zaista neobičnim izborima. Neobični i zbog situacije u vezi sa pandemijom korona virusa koja je predizborne aktivnosti stranaka svela na minimum, ali i zbog bojkota velikog dela opozcije.

Vujo Ilić, savetnik za javne politike i istraživanja Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), podseća da je bojkot bio najavljen već 2019. godine kada su opozicioni poslanici odlučili da ne dolaze na sednice Skupštine tražeći izmenu izbornih pravila kako bi ona bila ravnopravnija. I pored više mesečnih razgovora o izbornim uslovima između vlasti i opozcije, vlast je ipak odlučila da promeni neke stvari, kao što je smanjivanje cenzusa za većinske stranke na 3%.

Ipak, kada je došlo do izbora – nezadovoljni promenjenim pravilima izborne trke, veliki deo parlamentarne i vanparlamentarne opozicije odlučio je da ih bojkotuje.

Osim toga, usred kampanje došlo je do proglašenja pandemije korona virusa, pa se zvanično i prekinula predizborna trka. Ipak, sva ta dešavanja, naš sagovornik navodi, uticali su da ovo budu neobični izbori.

Nakon izbora, protesta i leta – došlo je do konačnog formiranja Skupštine, a onda se čekalo dosta dugo na formiranje nove vlade.

Ipak, iako se dugo čekalo na formiranje Skupštine, izbor Vlade – u jednom od obraćanja nak...

Prva stvar koje mladi novinari i novinarke moraju da znaju – jeste da svaki njihov rad treba da bude potkrepljen činjenicama. Ali, nije sve to tako prosto kao što bi trebalo da izgleda. Šta se dešava kada novinarke i novinari objave te činjenice? U zavisnosti od portala na kojima rade i koje teme obrađuju - dobijaju pretnje od onih kojima se te činjenice ne dopadaju, a neretko se plasiraju dezinformacije o njima ili redakciji.

Tako je poslednji mesec u 2020. godini označio još jedan napad na člana naše profesije. Početkom decembra na privatni tviter nalog Milice Šairć, glavne urednice Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, stigle su pretnje.

PUSTI PSE NA NOVINARE

Drugog decembra na tviter profilu Milice Šarić našla se poruka jednog tviter korsnika koji ju je mizogino i seksistički vređao i rekao da „im se bliži kraj“. Istog dana, na CINS-ovom fejsbuk nalogu javila se osoba koja ih je nazvala „Soroševim plaćenicima“, rekla da će ih stići pravda i dodala da ima još njih „budnih“ sugerišići da ima još onih kojima smetaju pisanja ovog istraživačkog medija.

Kako za podkast Reaguj navodi Šarić, ovo je prva pretnja smrću njoj, a i prva pretnja koju je CINS dobio posle nekoliko godina. Naša sagovornica dodaje da se često dešava da ih nazivaju izdajnicima, plaćenicima, ali da je ovo prvi put da im neko preti direktno. Zato je glavna urednica CINS-a, zajedno sa svojim timom, odlučila da podnese krivičnu prijavu protiv ovih ljudi.

Ovaj napad na urednicu i redakciju CINS-a usledio je nakon objave istraživanja o povezanosti kampanje za bojkot izbora u junu ove godine i čelnika opozicije. Ipak, neke koleginice i kolege kritikovali su redakciju Centra za istraživačko novinarstvo Srbije optužujući ih da nesvesno rade na odbrani vlasti jer o opoziciji pišu u lošem svetlu i time stvaraju mogućnosti da se šire dezinformacije o novinarima ovog istraživačkog medija.

Ipak, nezavisnost medija, standardi i činjenice koje su u odbrani javnog interesa građanki i građana Srbije treba da budu putevi kojima novinari treba da idu. Svrstavanje u neku političku kolonu u javnom prostoru, novinarima donosi napade, ali dešava se i da kada se objave činjenice dolazi do napada iako se štiti javni interes.

Osim napada na društvenim mrežama, dešavaju se i indirektni i direktni napadi na novinare. Jedan od poslednjih slučajeva je i slučaj urednika VOICE-a i dugogodišnjeg noviara Dinka Gruhonjića na čijem ulazu u zgradu su osvanuli grafiti. Kako kaže, ovo je bio način da osobe koje su uradile grafite pokažu da znaju gde on živi, ali i da upozore da svašta može da mu se desi.

SRAMNA STATISTIKA

Neistiniti navodi o novianrima koji objektivno i profesionalno rade svoj posao dovode do toga da se poljulja kredibilitet samog novianra, ali i da sam novinar počne da preispituje vrednost njegovog rada. Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je sa napadaima na novianre napadnuta i sloboda izražavanja, a bez nje nema ni demokratije.

Oko 47 verbalnih pretnji u 2020. godini, pod koje spadaju i dezinformacije ili napadi na osnovu dezinformacija, stoji u Bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Ovo je najveći broj napada u poslednjih 12 godina, a najmanje napada bilo je 2009. godine. Od 2014. se broj verbalnih napada na novinarke i novinare nastavlja.

Veliki udeo u verbalnim napadima i razlozima za napade imaju razni portali čiji se impresum ne zna i čije je stvarno vlasništvo skirveno – a oni nastavljaju da objavljuju neistine o kolegnicima i kolegama.

Jedan od takvih portala je i Prismotra.net o čijem je radu nedavno pisao urednik fektček rubrike Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Darko Šper. U tom trekstu Šepr anlizira ne samo vlasništvo portala i domena, njegove pristali već i novianrke i novinare o kojima ovaj portal piše. 

NOVINARKE UGROŽENIJE

Simptomatično, a ujedno i degutantno je da najviše pretnji i dezinformacija je upućeno novinarkama, a grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama reagovala je svaki put kada dođe do napada na neku od koleginica.

Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama nastala je kao javna odbrana sve češćeg napada na žene u javnom prostoru, a trenutno broji oko 40 članica. Tamara Urošević za podkast Reaguj! sažima verbalne napade na novinarke, kaže da postoje dva tipična primera nasilja prema novinarkama: 

Ipak, sve ovo dovodi do zaključka da su novinarke u Srbiji dvostruko ugrožene, navodi Urošević: i zbog profesije, koja često može biti rizična, i zbog same činjenice da su žene koje žive u jednom patrijarhalnom društvu. 

ŠTA JE NOVINARIMA ČINITI?

Ako novinari smatraju da im preti neposredna opasnost na život ili telo treba odmah da obaveste policiju. To je jedan od najbržih i najefikasnijih načina, ali mora brzo da se reaguje. Ukoliko ta opasnost nije neposredna, odnosno ako se radi o pretnjama i ugrožavanjima koji se dešavaju putem interneta i dalje treba da prijavljuju takva dela i da uz pomoć pravnih službi koje postoje kod skoro svakog udruženja osmisle najbolji način kako pristupiti probelmu. Tu su naravno i kontakt tačke koje su uspostavljene kako bi novianrima podrška bila u svakom periodu dana ili noći dostupna. 

Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je potrebno razlikovati parnice koje se vode zbog različitih neistina koje su objavljene o članovima i novinarima od krivičnih dela koji su izvršene štetu članova jer se za njih vode krivični postupci, o kojima se brine tužilaštvo. 

NDNV trenutno vodi više od 20 parničnih postupaka zbog neistinitih navoda o članovima ovog udurženja.

DEVEDESETE – UZROK OVAKVOG STANJA, ALI NIJE TOLIKO OPASNO

Današnju situaciju mnogi upoređuju sa devedesetim godinama. Dinko Gruhonjić je mišljenja da su uzrok današnjeg režima i odnosa prema novinarima upravo te 90e godine, kada je, kako kaže, sve počelo. Ipak, ne želi da uporedi to vreme sa bilo kojim vremenima posle toga jer su, navodi, ta vremena bila takoreći neregularna. Ratovi, etnička čišćenja, genocid, stradanja, sankcije. Gruhonjić navodi da kolikogod nam se današnja vremena činila groznim i ona to u svakom slučaju u nekim aspektima i jesu - nema ništa groznije od rata. S te strane je to neuporedivo.

On kroz primere nerešenih slučajeva napada na novinare oslikava atmosferu koja se godinama gaji u Srbiji - atmosferu da je sasvim u redu napadati i zastrašivati novinare.

Nezavisno udruženja novinara Srbije nastalo je 1994. godine kada je grupa novinara shvatila da ih, tada, reprezentativno udruženje na nivou Srbije – Udruženje novinara Srbije ne predstavlja na pravi način i optužuje na osnovu neistina kao i tadašnja vlast. Sličnost, ali i veliku razliku u odnosu na devedesete vidi i predsednik NUNS-a, Željko Bodrožić:

Iako su načini cenzure 90ih bili agresivniji i otvoreniji, današnja suptilna cenzura nikako nije bezazlena. Pojavom novih tehnologija, došlo se i do novih načina za kontrolisanje medija. Umesto argumenata iznose se napadi na novinare lično, kako bi tema javne konverzacije postala određena ličnost, a ne problem u društvu. 

U takvoj atmosferi, novinar teško može da dođe do pravde jer nailazi na nekoliko čeličnih zidova u samom procesu. 

Iako u medijskoj sferi postoje više udruženja koja štite profesiju, ne reaguju svi isto kada su u pitanju napadi na novinarke i novinare. Tako, postoji i treće reprezentativno udruženje druženje novinara u Srbiji - Udruženje novinara Srbije. Hteli smo da saznamo i njihov stav na ovu temu, ali na naše mejlove do snimanja ovog izdanja nismo dobili odgovore.

ŠTA DA RADE GRAĐANI?

Bodrožić i sam kaže da je u ovom pravnom sistemu teško doći do pravde, a Tamara Urošević dodaje i da preventivno nijedan napad na ženu, tako i novinarku nije sprečen. A nije ni proc...

Nepoznavanje odnosno nezainteresovanost građana sa svoj novac može eskalirati korupcijom koji je ozbiljni društveni problem i jedan od glavnih faktora zašto siromašne zemlje ostaju siromašne. Ne samo da siromašne države takve i ostaju zbog korupcije, već ona dovodi do sve većih i očiglednijih klasnih razlika između građana, iliti elite i građanstva. 

Za početak bi trebalo promeniti štav kod građana da bi građani posle onoliko godina zapravo trebali da počnu da se odnose prema javnoj kasi kao prema svom novčaniku, kao prema svom kućnom budžetu, a to znači da zaista onoliko koliko prate stanje u svom novčaniku na isti taj način treba da imaju pažnju i interesovanje kao što pitaju svog supružnika i članove domaćinstva, smatra istraživačka novinarka Ranka Ivanovska koja za VOICE prati tokove novca na lokalnom nivou.

“Mislim da zapravo ne treba očekivati i od novinara i od građana da postanu ekonomski eksperti već da treba da budemo jako dosadni sa banalnim pitanjima ‘nismo vas razumeli - objasnite nam’. Mislim da bi to predstavljalo onu neku pravu direktnu demokratiju, a ne to da se bavimo istraživanjima koji prevazilaze naša znanja”, navodi Ivanovska.

Još jedan problem neznanja građana o ekonosmskim procesima i tokovima je i nepoštovanje odnosno neispuvanjavnje potrošačkih prava. Prava postoje, čak su i u nekim slučajevima u Srbiji veća negu u Evropskoj uniji, međutim građani ne znaju kako da ih iskoriste navodi Nenad Bumbić iz Zaštite potrošača Beograd.

Kompanije veoma zloupotrbljavaju, to na neki način radi i naša država, funkcionalnu, ekonomsku i pravnu nepismenost naših građana. Mi u našem radu bukvlnano se susrećemo u polovini slučajeva, da građane moramo da učimo nekim elementarnim stvarima koje treba da su stekli tokom školovanja. I onda dođemo u situaciju zbog tako elemantarnih neznanja da na papiru imamo sva prava građana kao građani EU, a onda zbog te funkcionalne nepismenosti i zbog neprimenjivanja zakona od strane države mi na kraju dođemo do toga da mi zaista ne možemo da ostvarimo svoja prava i da ona ostanu na papiru.” - objašnjava Bumbić.

Rešenje

Finansijski forenzičar VOICE-a, Miloš Katić kaže gde se građani mogu informisati o načinu korišćenja budžeta u svojoj lokalnoj samoupravi. Prvo mesto informisanja mogu biti sami sajtovi gradova i opština, a drugo novoformirani sajt i baza podataka budžeti.data.gov.rs 

“Pre svega lokalne samouprave su u obavezi da svoje budžete objavljuju javno na opštinskim ili stranicama gradskih uprava. To je prva stvar. A druga stvar je baza podataka koja se onlajn pojavila krajem novembra, na kojoj se nalaze budžeti oko 90 gradova i opština u formi otvorenih podataka. I to je sigurno jedan značajan iskorak kada govorimo o transparentnosti podataka i trošenju budžetskog novca, jer na jednom mestu imate sumirano 90 budžeta razvrstanih po prihodima i rashodima”, navodi Katić.

Novinar portala Nova ekonomija, Mijat Lakićević odgovornost okreće ka medijima, odnosno političarima, koji pod teme dana ne stavljaju obične, svakodnevne probleme.

“Ja ne mislim da su ljudi ekonomski nepismeni. Nije se uspostavio takav društveni i intelektualni okvir koji bi ljudima običnim, a onda i novinarima, dozvolio da te teme koje su životne, uđu u prvi plan. Nego se stalno nameću neke druge koje prosto pažnju javnosti odvlače od onoga što bi trebalo da im je najpreče i najbliže, a to je njihov životni standard i kvalitet njihovog života”, navodi Lakićević. 

Mladi će se u budućnosti sve ranije susretati sa donošenjem finansijskih odluka. Tako, čak 90% petnaestogodišnjaka u Sloveniji ima račun u banci, odnosno 37% u Hrtvatskoj, navodi se u istraživanju “Finansijska pismenost, veština 21. veka” koje je sproveo UNICEF. Učenici koji su pokazali visoku finansijsku pismenost, pokazali su i snalaženje u oblastima poput matematike, čitanja i nauke. Deci koja i inače rastu u manje podsticajnim sredinama umanjene šanse da te razlike nadoknade i da steknu punu afirmaciju u odraslom dobu.

Preporuka Unicefa pozvana ovm istraživanjem jeste da je potrebno je sprovesti niz kampanja koje će podići svest o tome šta znači biti finansijski pismen i zašto je to važno, uključujući i promociju zaštite od finansijskih rizika. Ciljna grupa bi trebalo da bude građanstvo u celini, ali, zbog značaja finansijske pismenosti za funkcionisanje u profesionalnim i građanskim ulogama, ove kampanje bi pre svega trebalo, jezikom i sadržajem, adresirati na mlade ljude školskog uzrasta i sprovoditi ih sistematski, preko obrazovnih ustanova. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Veliki broj manipulativnih i lažnih informacija o migrantima mogu se naći na dnevnom nivou, kako u medijima, tako i u antimigrantskim grupama na društvenim mrežama. Najveća Fejsbuk grupa pod nazivom “Pokret STOP Naseljavanju migranata” broji preko 300 hiljada pratilaca.

Kako su velikim delom upravo mediji ti koji potencijalno šire dezinformacije u vezi sa migrantima i kako bi se u medijskom prostoru povukla linija između dezinformacija i činjenica u vezi sa migrantima, Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE kroz projekat „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima” pokrenuo je fektček serijal. Urednik fektček rubrike na VOICE-u Darko Šper za podkast “Reaguj!” navodi da je ovaj projekt od izuzetne važnosti, naročito kako bi se u javnom prostoru pokazalo da je način na koji se prikazuju i tretiraju migranti neispravan i pogrešan.

Šper ističe da se do najvećeg broja dezinformacija o migrantima dolazi na društvenim mrežama. Osim na nekim anonimnim portalima, dezinformacije i manipulacija u vezi sa migrantima nije bilo u medijima. Ipak, desetak mladih novinara su tu da provere sve te informacije i ukažu na lažne vesti o migrantima. Oni rade monitoring i analiziraju i komentare u kojima korisnici društvenih mreža iskazuju svoje stavove prema migrantima. Kako kaže Šper, problem je što su mnogi pratioci ovakvih grupa potpali pod uticaj tih lažnih vesti i na njima izgradili stavove potpomognute stereotipima, ali i mržnjom prema migrantima.

Igor Išpanović jedan je od mladih novinara koji rade na projektu Nezavisnog društva novinara Vojvodine „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima”. On kaže da mnoštvo dezinformacija o migrantima mogu dovesti do stvaranja atmosfere u kojoj je nasilje prema njima opravdano.

Sagovornici podkasta “Reaguj!” slažu se da vesti o migrantima nije teško proveriti, jer kako kažu, često se radio polu-informacijama ili informacijama bez ikakvog dokaza, a učestala pojava je i recikliranje starih vesti.

Rešenje

Sagovornici podkasta “Reaguj!” ističu da je na novinarima veliki deo odgovornosti, kao i da je njihov zadatak da pre svega provere informacije i prenesu šta se zapravo dešava na terenu. Druga važna stvar bila bi medijska pismenost koja u Srbiji nije na visokom nivou.

Kako novinarka portala VOICE Sanja Kosović naglašava, provera informacija o migrantima moguća je i od strane samih čitalaca. Kako kaže, važno je kritički posmatrati celu stvar.

“Ne možemo više samo da upijamo informacije, ne možemo da ih primamo, da ih uzimamo za činjenice. Treba da proverimo. Treba da kritički gledamo na te vesti. Nije teško pogledati neku vest, proguglati je, prevesti je na neki drugi jezik i videti možda neku drugu stranu, videti neku pozadinu, videti šta se u stvari krije iza toga”, kaže Kosović, a to smatra i Išpanović, koji slušaocima podkasta “Reaguj!” daje nekoliko saveta kako prepoznati lažnu vest.

“Pogledajte naslov, pogledajte ko je izvor, pogledajte kada je ta vest objavljenja. Ako igraju na izazivanje emocija uglavnom, ne mora biti lažna, ali sigurno ide ka tome da izmanipuliše tu trunku istine koja možda u njoj postoji. To su neke mentalne alatke koje možemo da iskoristimo kada pokušavamo da shvatimo šta su lažne vesti, a šta nisu”, zaključuje Išpanović.

Novinarka Nezavisnog društva novinara Vojvovdine Sandra Maksimović naglašava da svako ima svoju priču iza sebe, i da se stav o pitanju migrantske krize ne sme oformiti na osnovu manipulativnih sadržaja koji se svakodnevno šire internetom.

“Iz mog dosadašnjeg iskustva mogu da kažem da je svačija priča jedinstvena. Ja kao novinarka pratim migrantsku krizu već tri godine, ali jedna stvar je konstantna, a to je da je većina migranata voljna da razgovara, da ispriča svoju priču. Neki od njih nisu voljni da budu prikazani na video snimku, traže da se bluruju, da im se izmeni glas ili slično, ali svi oni žele da kažu kroz šta su prošli, šta su ostavili za sobom, kakav im je život sada i čemu se nadaju u budućnosti. I upravo zato je bitno odeleti usvajanju tih manipulativnih narativima i prepoznati lažne vesti o migrantskim pitanjima”, zaključuje Maksimović. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić.