Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Evo ti pesme, pesmo moja!

Milog odjeka srdašca mog;

Žurno ti leti na laki krili,

Što pre da s’ nađe kraj srca tvog!

Hladnim životom tuđina diše.

Hladno je grli tuđinski svet.

Tebi se žuri najbližem svome, —

Nadaj se, brz je pesmičin let!

Nadaj se, ’pano, pa mi je primi

Na srce tvoje, na srce, znaj!

Jer tako samo znaće i ona

Za rajsku sreću, za sveta raj!

Pusti je, nek te smerno zapita:

Da l’ ti je mio njen lagan poj?

Da l’ će ti dobro i odsad doći

Na krili njeni — oh, pozdrav moj!...

Dublje će tada slaviti tebe,

Najlepšu tebe, anđelka svog,

Što ga je zemlji na ponos dao,

Dao i čuva selene Bog!

Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Nje više nema - to je bio zvuk
iz Kliničkog centra, preko telefona
posle kojeg je zavladao muk
i osirotela cela vasiona!
A vest da na svetu više nije ona
pronosio je noćnih tica huk
i na velika i na mala zvona.

Kao i svako ovlašćeno lice
na tim rečima je baš insistirao
onaj iz centrale (ili mrtvačnice)
a da je to stih nije pomišljao
kamo li da ga je neko napisao
mada ga je uvek tačno citirao
i bio siguran u njegov smisao.

Te tri reči, do tad, behu bar za mene
samo polovina čuvenoga stiha
iz Brankove Tuge i iz Opomene
i mog mladićskog ličnog Oktoiha
u koji sam ga davno uvrstio
al kad preko žice banu ispotiha
s mojim životom se tuđ stih ukrstio.

Pre nego nju sam ga bio uočio
znao njegova mnoga tumačenja
a čim sam je sreo njoj ga i rekao
ali sa onim što je prorekao
najgorim od svih mogućih značenja
tek sam se sreo i osvedočio
kad me je mrtvozornik sa njim presekao.

Povuci tu reč! Tad sam zaiskao;
A on upita samo: "Gde to piše?"
Pa prošaputah da ne bih vriskao
Kako može zvuka da ne ima više?
Mesto da o tome sa mnom polemiše
on od svega što je u grlu stiskao
u slušalicu graknu: "Nikad više!"

Mada nije znao ništa sem da grače
opet je na četiri sloga nabasao
koja u pesništvu već toliko znače
i tako na oba sveta rasplamsao
boj stiha sa životom da se izjednače
svako se pobi sa onim u sebi
što mu brani da se spasi i unebi.

Gavran zarati sa svojim refrenom
Branko sa tugom, Tuga s Opomenom,
Eva s Prvomajkom, Telo sa Logosom
Vera s Pavladoljskom, Eros s Tanatosom
Amin s Alilujom, a Smrt sa Hristosom
Orfej sa Lirom, Jedan sa Trojicom
Alfa sa Omegom i Bogorodicom.

Kao kad nekog iz stroja izdvoje
i na licu mesta preko reda smaknu
tako su i nju hteli da odvoje
ali se obuče u zvuk i umaknu
sva od nebesa ona je i bila
i otkako se na zemlji rodila
na nju više nikada nije silazila.

Što je knjiga brže strane okretala
čas po ovome čas po onom svetu
i tako smrt i život premeštala
preko telefona i po internetu
jedna istina se sama očitala
da u njoj nema i ne može biti
ničeg što se ikad može izgubiti.

Mada je moj svaki disaj i bez toga
oduvek znao bolje od ikoga
da li nje više nema ili ima
i da ne bi bilo nigde nikakvoga
daška života u svim svetovima
bez one koja je sve i svja u zvučju
i sve galaksije drži u naručju.

Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Vi, što suton volite i veče,
Čuvajte se varke prvog mraka;
U njoj raste i stvar mrtva svaka,
I kretnje su svečanije, veće.

Onda, kad je vrelo dnevnih zraka
Na zenitu, neka zebnje vaše
Promatraju sve čega se plaše:
Dô, močvaru, lava i divljaka.

Naš je život put kroz cvetne grane.
Smrt je samo taman savijutak,
A na kraju jedne svetle pruge.

Sve su staze suncem obasjane.
Dan je dug, a suton tek trenutak.
Ne verujte Anđelima Tuge!

Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Oblaci u daljini
spajaju se sa planinskim vrhovima,
u plavu masu nepoznatog.

Zima je i ja moram poći.

Kad stojim na rubu,
moj glas se odbija o ponor,
i vraća odjek za koji tvrdim da je Odgovor.
Nepoznati ljudi koje susrećem – duše su,
stvorene u isto vrijeme kada i moja,
pa se pozdravimo u prolazu,
i svako nastavlja svoj put,
tražeći pitanja čije odgovore odavno Zna.

Ne mogu te povesti.
Tvoj odjek bi zbunio moj.
Čekaj me, kao što čekaš proljeće.
Vratit' ću se kad pronađem mir.

Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Njene su misli ptice, a senke uspomene,
još najdivnija senka obala koje beže,
evo ljubavne senke između nje i mene,
i teža od mog tela ta senka po njoj leže.

Jedna je zemlja tad noć, a druga je sjaj zore,
na jednu spustim obraz, ona jeca od bola;
gle, ta noć ko zemlja da je, taj dan ko sjajno more
pokriju njeno telo ako jeca od bola.

A ta devojka gleda zenicom uspomena,
preko poslednje noći čuda, mešanja u tom srcu,
poslednje noći čuda što gubi krv u vina,
gle ova noć ko ja briše mora u srcu.

Brišu se neba i mora, i Afrika i Španija,
i onaj tihi, tihi zvuk jednih poljubaca,
jesenja boja cveća, i bol i značaj svih linija,
i plač što uzri tad na poslednji zamah rubaca.

Samo je ona verni dah il gorki ukus voća,
jer za nju gore ovi sati ko ono tamno grožđe,
kad jednim usklikom neba bi survana samoća
i, manje smrtonosno od misli, kad ptice pobi gvožđe.

Stihove interpretira Nikola Rausavljević

Do olovke, ja nemam drugog oružja
ni topuza, ni kubure, niti mača
na guduri gdje stojim – zvuk vjetrenjača,
to zemlja Bosna moja, još je i čija.

Nove kontinente ljudi su otkrili
naseliće i planetu što gore sja
u međuvremenu moj komšija i ja
za istu među i dalje bi se bili.

Kome to vijekovima ugađamo,
da li uvijek, sa strane, nekoj rđi
ili svak svom, na jeziku jakom, vođi
dok ginemo, mirimo se i svađamo

dok po palima svetkujemo vremena,
po hordama bogova i diktatora
dok se ježimo od njihovih govora
i ustupamo im pognuta ramena

kome to još u bijedi prkosimo
svijetu, jedan drugom, il’ samo sebi
dok se i dalje po nuždi i potrebi
mi mlatimo, mi mlatimo, mi mlatimo

i krivo pamtimo, a kud dalje ne znamo,
sa tri naroda, jezika i pameti
kao i dosad, odlučni smo zapeti
jedni u druge, il’ u tri lijepe samo

da li fizički, da li tastaturom
uporno traje bitka marioneta
s mreže pomažu zeme iz svijeta
finim manirima, visokom kulturom

za nobelovca zahvalni glupacima
plitka pamet ili andrićevska slika:
“gdje počinje Bosna prestaje logika”
putokaz odavno poznat je strancima

mi smo ovdje gdje se istina okreće
u vjetrenjači i grobu kol’ko čujem,
oštricom olovke sam ću da ratujem
valjda me brzo razoružati neće.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomima?

To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!

Stihove interpretira Nikola Rausavljević.

danima na mom tanjiru

ne nalazi se

ništa

osim slova

niti mršavim niti se debljam

spremam ti supu od limunove trave

i žalfije

prevoda arapske poezije

i svežih vesti

trpezu pogodnu za vrelo teme

namirnice za ručak uključuju

crveno voće

slatki krompir

i srce-cveklu

najbolje što imam u bašti

utešno je što kašiku držimo istom rukom

utešno je što nam poput otisaka kišnih kapi

na stolnjaku niču sedefne suze

i šire se oprezno poput buđi

čvrsto me držiš za zglobove i kažeš

opusti mišiće

otpusti

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Ljubim li te... il' me sanak vara,
što te udilj uza me dočara;
ljubim li te... il' me duša vara,
što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,
nemam vida, nemam osećanja;
ljubim li te... il' ljubavi nije -
što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... ili mene nema,
ili tebe, - nas ni jedno nema;
ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina što je pak'o mesi,
a po tmini vitlaju se besi,
a međ njima prabesina spava -
moju ljubav u snu izmišljava.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Selim iz stana i stolicu i krevet,
šta će mi stvari kad na reč ću leći.

Za ovozemaljsko odavno se ne pitam,
matematiku i kiriju ne umem ti reći.

Selim parket, luster, komodu,
orman, prozore i posuđe.

Pa raspoređujem reči po podu,
sve ostalo mi dođe tuđe.