Prošlo je vreme bežanja, studenti žele ovde da ostanu, pa i ako neki odu, da požele da se vrate u državu koja je po njihovoj meri, priča Dragan Vukićević, direktor IAESME (Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu), koji gotovo pola veka radi sa studentima na razmeni i objašnjava koliko je ona važna za mlade ljude, koji žele da se njihovo znanje, veštine i umeće ceni i vrednuje ne samo u stranim zemljama, već i u onoj koja je njihova.

U proteklih nekoliko decenija Dragan je obišao 190 zemalja, a seća se onih koje su ostavile najjači utisak na njega su prosveta i obrazovanje u pitanju.

„U Japanu samo nastavnici, prosvetni radnici, ne moraju da se klanjaju caru i tamo je najveća čast za muškarca ili ženu, ako stupe u brak sa učiteljem, učiteljicom. U Južnoj Africi, recimo, na ulazu u univerzitet videćete tablu na kojoj je istaknuto, između ostalog, da bez obrazovanja nemamo ništa. Konačno se i kod nas nešto menja po tom pitanju, a promene donose deca, naši mladi, koji više ne žele da beže odavde, već nastoje da ovde sebi stvore državu“, priča Dragan.

Uprkos nezainteresovanosti nadležnih, decenijama ova organizacija uspešno funkcioniše.

„Državu ne interesuje da učestvuje u nečemu što je ključno za razvoj našeg obrazovanja, nije ih briga. Bavimo se stručnim usavršavanjem naših najboljih studenata, stručnjaka koji jednog dana treba da vode ovo društvo i zemlju. Oni se u najboljim kompanijama uče poslu, odlaze tamo da rade, ali i da se ovde vrate sa tim znanjem. Takođe, u inostranstvu su plaćeni za to što rade na praksi, dok su u Srbiji najčešće volonteri, koje poslodavci iskorišćavaju“, priča gost Mamazanije.

U Srbiju su, kaže on, dolazili studenti iz najrazvijenijih zemalja sveta da rade, kako bi naši mladi mogli da odlaze tamo i da steknu kontakte, ostvare saradnju, a ovaj odbor uspevao je da obavlja razmenu i u najtežim vremenima, tokom devedesetih.

„Uvek smo, putem saradnje sa kolegama u drugim zemljama, uspevali da se izborimo za studente, da odu negde i da steknu iskustvo u stručnoj praksi i kad vremena nisu bila najbolja za to. I danas su ti ljudi profesori na fakultetima, naši najveći stručnjaci u raznim oblastima, koji podržavaju mlade u njihovoj borbi, čija me je samo istrajnost iznenadila, ali pozitivno“.

Studenti su shvatili, da bez obzira što je dobro otići u svet i videti, upoznati druge zemlje, narode, kulture, uvek će tamo negde biti građani drugog reda.

„Oni to ne žele, a i zašto bi. Ovim što sada rade pokazuju nam kako treba, uče nas, koji smo stariji, koji nismo razmišljali kad smo zaokruživali imena na onom čuvenom listiću. Ako volite svoju decu, onda kad dođe dan odluke, dobro razmislite koja je ta osoba čije ćete ime da zaokružite, ko je ta osoba koja će im pružiti najbolje obrazovanje i uslove za život dok ne odrastu i ne steknu potpunu samostalnost“, kaže Dragan.

Studentima nigde u svetu ne daju da se ujedinjuju jer njihova snaga plaši.

„Svetski mediji ne prenose proteste iz Srbije onako kako bismo očekivali, a razlog je strah, da se i kod njih ne bi primio pelcer. Svi su u strahu od snage i borbe mladih ljudi za bolje društvo, za život kakav zaslužuju“, zaključuje Dragan.