Branko Radičević

Ako bi, primera radi, ostavili heštag na društvenim mrežama: lepa mina karadžić, nesrećna ljubav, spomenar, siromaštvo, beč, sremski karlovci, vuk karadžić, đački rastanak, đura daničić, jovan jovanović zmaj, pevam danju - pevam noću, narodni jezik, tuberkuloza, kad mlidijah umreh, srpska omladina, stražilovo, studije prava, sudbina, da li bi danas mladi znali o kom pesniku je reč? Da podsetim, iza Branka Radičevića je ostalo 54 lirske pesme, sedam epskih, dva odlomka epskih pesama, 28 pisama i jedan odgovor na kritiku. Po njegovim stihovima nastale su i brojne čuvene muzičke kompozicije. 46 osnovnih škola nosi njegovo ime, jedan učenički dom u Srbiji i desetak škola preko Drine. Njegova poezija se obrađuje u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju. Imamo i instituciju koja nosi njegovo ime“Brankovo kolo“, zatim i nekoliko književnih nagrada i nekoliko spomenika. Postoji čvrsto uverenje da je on veliki početak naše poezije koji je dosledno prihvatio ideje Vuka Karadžića. Da li takve ocene grubo uprošćavaju značaj i novinu Brankove pesničke pojave?
Koliku štetu činimo piščevom delu kada ga tumačimo iz drugog vremena i ideologije?
Pesmu koja je ostala zabeležena u spomenaru Mine Karadžić nema ko ne prepoznaje kao pesmu Zdravka Čolića „Pjevam danju – pjevam noću, koju je komponovao Kornelije Kovač. Brankovi stihovi su i ustarogradskoji narodnoj pesmi i igri; od „Devojke na studencu“, „Ukor –osnosno„Gde si dušo – gde si rano“ do toga da jeljubiteljimafolklora poznat deo iz „Đačkog rastanka“, koji je kasnije nazvan „Brankovo kolo“. Hoćemo li preterati ako kažemo da je Branko Radičević imao ozbiljan uticaj na ovdašnju pop kulturu?
Ako je poezija sredinom 19. veka bila glavni tok, može li ona u vremenu pametnih telefona, društvenih mreža, klikbejt vesti, turbo folka i veštačke inteligencijeda nas budi, da nam dotiče i razum i osećanja, kao što je to činila poezija Branka Radičevića? Možemo li ubediti svet u neophodnost poezije?

Sagovornici:

Nenad Grujić - direktor pesničke institucije "Brankovo kolo" i književnik,
SlobodanVladušić - profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i pisac,
Žarko Dimić - istoričar, književnik i direktor arhiva Sanu u Sremskim Karlovcima i
Gordana Petković - istoričar i muzejska savetnica Muzeja grada Novog Sada u Sremskim Karlovcima.

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

APLAUZ KAO PODSTREK UMETNOSTI

Pozorišni bonton nalaže da stignete na vreme, ali i to da kada se smeštate na svoje mesto, a ono se nalazi u sredini reda, obavezno se izvinite onima koje morate podići da biste prošli, a kroz red prolazite okrenuti licem prema ljudima koji već sede. Opomena da se telefoni u toku pozorišne predstave isključe i da se ne fotografiše, čuju se pred svaki izlazak glumaca na scenu. Ipak, gotovo da nema predstave, da neki telefon ne zazvoni. I obavezno, nagradite aplauzom glumce, pogotovo Pozorišta mladih, jer iako su podstanari, oni imaju važnu misiju stvaranja buduće pozorišne publike, ideje i spremnost ka pozorišnoj provokaciji.

Knjiga i film „Paklena pomorandža“ je čitaocima i gledaocima iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka dolazila iz budućnosti. Decenijama kasnije, ta budućnost je stigla i možda čak premašuje svaku fikciju. Imamo li mogućnost izbora između dobra i zla? Filozofski pitano, da li je iznuđeno dobro ponašanje, koje ne dolazi iz slobodne volje, zaista dobro? Ili je, ipak, nešto drugo danas pakleno u „Pomorandži“?

Predstava „Ket klou“ Pozorišta mladih, nastala je u saradnji sa Fondacijom – Novi Sad Evropska prestonica kulture, u okviru njihovog programskog luka „Druga Evropa”, a inspirisana je istoimenim stripom Branislava Kerca. Šta bi Ket Klou ali i njena suprotnost Ikstrimiti, bile ženama danas, jer nijedna od njih dve ne ispunjava onu demagošku frazetinu „žena, majka, kraljica“? Šta će one reći o ženama danas?

Komedija „Revizor“ koju je Nikolaj Gogolj napisao 1836. godine, nije izgubila ništa na svojoj savremenosti zato što je revizor kao šablon ponašanja postao opšte mesto naše svakodnevice. U suštini, dovoljno je površno videti tabloide, skrolovati po društvenim mrežama i pojaviće se svi likovi koje je opisao Gogolj.

U Pozorištu mladih, mjuzikl „Palo inje, pao sneg“ reditelja Darijana Mihajlovića je stalno rasprodato. Reč je o ljubavnoj priči kojoj je ton dala muzika Jovana Adamova koju uživo izvodi tamburaška banda „Velos“. Koliki je izazov postaviti prvi tamburaški mjuzikl u Srbiji, jer je naša pozorišna kritika sklona tome da potceni mjuzikl, da ne vide da postoje samo izuzetne i manje uspešne izvedbe mjuzikla, komedija, ili drama, da ne može kritika i utisak da se svede na ono pojednostavljeno - ne sviđa mi se ili, sviđa mi se. Da li smo skloni da nesvesno previdimo da popularnost mjuzikla, pa i tamburaškog mjuzikla „Palo inje, pao sneg“ je i u tome što publiku zanimaju – međuljudski odnosi, ljubav?! Stanuje li ljubav u Vojvodini, ili stalno menja adresu, pa joj se teško ulazi u trag?

Roman Fjodora Dostojevskog iz 1866. godine „Zločin i kazna“ - pojednostavljeno opisano govori o studentu Raskoljnikovu koji zbog novca ubija staricu i koji je motivisan time što smatra da on na to ima pravo zbog nepravednog uređenja društva. Da li dela koja se bave ozbiljnim filozofskim promišljanjem razume mlađa čitalačka i pozorišna publika?

Sagovornici:

Kristina Savkov, Vladimir Gvozden, Kokan Mladenović, Aleksa Ilić, Ivana Vukčević, Petar Jovanović, Joca Adamov...

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

TERAPIJA SEKEND HENDOM

Pojam sekend hend označava da je u pitanju polovna odeća, „druga ruka“, da ju je neko nosio pre vas, možda samo jednom, možda mnogo puta. Kod nas se radnje sa polovnom garderobom često posmatraju kao mesta koja imaju strašnu etiketu nemaštine, bede i siromaštva, pa i pravog magijskog sujeverja, da nije u pitanju druga ruka već druga duša - jer se navodno prenosi energija osobe koja je to nosila, gde se zaboravlja da je i odeću u razvikanim tržnim centrima isto već neko probao, dirao i da se to razvlačilo po magacinima. Zašto mislimo da se na taj način prenosi karma? Zašto je ovde i dalje pomalo sramota reći da se kupuje u sekend hendu?“

Kao još jedno veliko "za" kada je reč o sekend hend radnjama je i briga o ekologiji i suprotstavljanje konzumerizmu. Da li je važno je da se ovoga setimo, svaki put kada kupimo odeću koja nam ne treba i koju smo preplatili?!

Kada promišljamo o pojmovima kao što su vintidž, retro i sekend hend, ostaje pitanje da li - kultura ili supkultura?

U šta zapravo verujemo kada kupujemo odeću iz druge ruke? Da li se radi o pametnom finansijskom balansiranju, o svojevrsnoj terapiji ili o još jednoj klasičnoj modnoj zaluđenosti?

Sagovornice:

Tijana Maksimović - glumica,
Vesna Farkaš - novinarka, trend seterka i modna kritičarka,
Mara Skendžić - novnarka TV Vojvodine,
Nikea Vučetić - novinarka i udruženje "Budi heroj".

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

PUTINOVI

Naš odnos prema svetskim državnicima uvek se ogleda u trenutnoj političkoj situaciji i veštoj propagandi. Tako su nam tokom Prvog svetskog rata bili omiljeni francuski premijeri i predsednici i njima smo davali nazive ulica. Posle Drugog svetskog nije bilo mesta za ljubav prema nekom drugom osim prema drugu Titu. Ipak, nezaboravne ljubavi su dolazile sa Istoka, bili su to ruski carevi Petar Veliki, car Nikolaj II Romanov i vođa Sovjetskog Saveza Staljin – iako je ta ljubav bila posuta kamenjem sa Golog otoka. Ali, godinama uporono gajimo najveću ljubav prema Vladimiru Putinu. Zašto imamo skoro nepomućen sentiment prema Rusiji, odnosno zašto imamo taj emotivniji odnos prema politici, čekajući da stariji i daleko jači brat, odnosno da Putin dođe i reši stvar? Kako da tumačimo onu čuvenu kratku rečenici: “Spasiba za družbu?

Da li je brend Putin, posebna mešavina mitskog heroja i kulta ličnosti? Ima li taj brend identitet, vrednost, prepoznatljivost i budućnost?

Britanski list Gardijan, Putina poredi sa Miloševićem, isto je učinio i nekadašnji britanski premijer Boris Džonson. Takva mišljenja nisu usamljena, ni u Ukrajini, a ni u Srbiji. Mnogi ga porede i sa Staljinom i to ne samo zbog misterioznih smrti svojih neistomišljenika. Imaju li analize o poređenjima i kultu ličnosti osnova?

Istraživanja pokazuju da je Vladimir Putn najpopularniji političar u Srbiji. Nema vašara na kojem se ne prodaju majice sa njegovim likom, ravnopravno sa majicama sa likom Tita i Draže Mihailovića. Suzana Mančić je pevala po ugledu na Merilin Monro „Hepi brdej“ Vladimiru Putinu. Imamo rakiju i brojna udruženja srpskog ruskog prijateljstva sa njegovim imenom. U vreme vlasti Demokratske stranke, koja nije bila previše rusofilska, Putin je stekao status počasnog građanina u Vrbasu, Somboru, Loznici, Raškoj, Apatinu, Novom Sadu, Kikindi, Nišu. Južne vesti su pisale 2016. Godine, da se meštanima Adžinaca nije dopadao turski naziv sela i da su tako doneli odluku da promene ime selu, u Putinovo, i da očekuju da će Vladimir Putin čuti za njih. Beogradski bend „Džepovi“ snimio je pesmu o predsedniku Rusije koju su nazvali „Dolazi Vladimir“. Da li je to sve ulaganje u neku vrstu nade?

Sagovornici:

Branko M. Žujović - novinar,
Boris Varga - politikolog i novinar,
Žikica Milošević - urednika magazina " Ekonomist" 2024. za nekadašnju Jugoslaviju,
prof. Dr Zoran Čvorović - profesor Univerziteta u Kragujevcu.

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

Jesmo li dorasli Dostojevskom?

Roman Fjodora Dostojevskog iz 1866e „Zločin i kazna“ - pojednostavljeno opisano govori o studentu Raskoljnikovu koji zbog novca ubija staricu i koji je motivisan time što smatra da on na to ima pravo zbog nepravednog uređenja društva. A šta je zločin danas, sledi li posle svakog zločina kazna, biva li kažnjen svaki počinilac zločina? Postoji li dijalog sa samim sobom? Koji su to mračni delovi ličnosti? To su neka od pitanja kojima su se bavile ekipe predstava "Zločin i kazna", na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu i "Jevanđelja po Dostojevskom na sceni SNP-a.

Da li dela koja se bave ozbiljnim filozofskim promišljanjem razume mlađa čitalačka i pozorišna publika?

Polazeći od toga da sada svi, a naročito deca i mladi, žive u vremenu u kojem je zločin postao svakodnevica, u kojem mediji, nemilosrdno , zatrpavaju vestima o raznim užasnim događajima iz celog sveta, možemo li uz pomoć literature i pozorišta da otkrijemo imamo li šanse za moralni preobražaj i ima li pokajanja?

Šta smo mi ostali dužni Dostojevskom i drugim piscima odnosno umetnicima koji se bave ogromnom temom zločina i kazne? Zašto čitati Dostojevskog?

Sagovornici:

Aleksandar Milković - glumac Pozorišta mladih,
Dušan Vukašinović - glumac SNP-a,
Vera Kopicl - profesorka srpskog jezika i književnosti,
Stevo Grabovac - pisac, 
Vladimir Gvozden - profesor na odseku za komparativnu književnost novosadskog Filozofskog fakulteta i književni kritičar..

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

Otkud i zašto toliko nasilja?

Nažalost, opšte je poznato da je ovo razdoblje u kojem nikada nije bilo teže biti roditelj. Dok jedni smatraju da su neophodne nove vaspitne metode u vremenu u kojem živimo, drugi su mišljenja da se suočavamo sa raspuštenom decom, koja su bahata i bez empatije. Kakvo je odrastanje postmiloševićevskih generacija u Srbiji?

Bez obzira na opšte zgražavanje, da li je problem i u tome što žrtve sajber nasilja često nemaju osećaj da ih bilo ko brani i misle da su prepuštene same sebi?

Kakvo smo to društvo u kome razlaz, razvod, zabrana prilaska - nisu dovoljni, nego mora da dođe do najgoreg?

Šta ako pretpostavljamo da imamo posla sa nekim iz mračne psihološke trijade koju, da podsetim, čine narcizam uz makijavelizam i psihopatija?

Da li je onda vreme da se i uplašimo i zapitamo otkud i zašto toliko nasilja?

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

Nemoralno zavirivanje u moral

Mnogi još uvek pamte godine u kojima su pozorišne predstave skidane s repertoara, kada su filmovi, umesto u bioskopskim salama, završavali u bunkerima, kada su knjige izlagane ideološkim hajkama, zabranjivane i uništavane. U novije vreme, za uklanjanje knjiga i njihovog uticaja upotrebljava se nešto manje bučno i dramatično, ali delotvornije od zabrana: ćutanje, zanemarivanje, ponašanje kao da pisac i knjiga ne postoje. Međutim, u vremenu rijalitija, dostupnosti pornografskih sadržaja, nezapamćenoj tragediji u Ribnikaru i Duboni, šokantnom se pokazala činjenica da se naša policija tj. njihov granski sindikat ne bavi kriminalom, već književnošću, jer su uzašli u javnost sa zahtevom da se u gimnazijama i srednjim školama ukine i zabrani književno delo Dobrila Nenadića „Dorotej“ zbog neprimerenog sadržaja.Da li je ovo još jedan slučaj fabrikovane teme na leđima književnosti?

Možemo li govoriti i o tome da je ovo razotkrilo izloupotrebuZakona o slobodnom pristupu informacijama od javno značaja, koliki su nam intelektualni kapaciteti, koliko je prosveta ponižena, koliki je strah i da je veći problem autocenzura?

Šta nam je promaklo još u toj površnoj i pogrešnoj proceni „Doroteja“?

Svako ima pravo da mu se knjiga ili autor ne svide, s dobrim ili lošim razlogom. Ima pravo čak i da književnost i njenu logiku ne razume, knjigu možete čitati ili ne čitati, voleti ili ne voleti, ali ne možete zabraniti njeno postojanje u javnom prostoru. Kako objasniti da umetnost nije protiv društva - ali da glupost svakako jeste?

Sagovornici:

Vidosav Stevanović - književnik,
Nebojša Milenković - istoričar umetnosti i pisac,
Dr. Jelena Marićević Balać - književnica i profesorka novosadskog Filozofskog fakulteta,
Dr. Stevan Bradić - pesnik,prevodilac, književni kritičar i profesor novosadskog Filozofskog fakulteta

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

NATO I Mediji

U javnosti je ostalo upamćeno da postoji nepisano pravilo da se u Evropsku uniju ulazi najpre preko Partnerstva za mir, pa preko NATO - a. Ali, malo je verovatno da iko u Srbiji „voli“ NATO, nakon bombardovanja 1999. godine. Pitanje je, koliko se posle te godine, promenila i kakva je sada uloga te organizacije, pogotovo sada kada Alijansa ima 32 člana?! Šta znači kada se države koje imaju, ili su imale, nezavisnu politiku i vojnu neutralnost, priključe tom savezu, kada Ukrajina ima ambiciju da bude član Nato saveza i kada Izrael ima privilegovan položaj kod ove organizacije? Da li je u tom narativu izlišno pitanje, da li je NATO savez za mir, ili rat?

Jesmo li, posle više od dve decenije kasnije, u stanju da napravimo valjanu analizu medijske pripreme koja je prethodila Nato bombardovanju 1999. godine, a gde ne treba zanemariti ni odgovornost Miloševićeve politike?! Da li je sve o tom vremenu razjašnjeno?

Amnesti internešenel smatra ratnim zločinom bombardovanje RTS- a, jer se radilo o namernom napadu na civilni objekat i ubistvu 16 medijskih radnika. NATO je tokom agresije na SR Jugoslaviju 3. maja, kada se obeležava Svetski dan slobode medija, uništio zgradu Televizije Novi Sad, srećom, nije bilo ljudskih žrtava. Sa druge strane, neke od srpskih kolega su prozivani u to vreme kao Nato lokatori, ili kao neko ko je pravdao i zagovarao bombardovnje svojih sunarodnika, a vidimo da su ta verovanja i danas žilava. Jesmo li išta naučili?

U Srbiji se, pored sećanja na civilne žrtve, ističe da je NATO preduzeo vazdušne napade bez pravnog osnova, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i da je to bio početak problematične prakse u kojoj se vojna sila koristi uprkos međunarodnim pravnim normama. Činjenica je i da ubedljiva većina građana Srbija odbija i samu pomisao na članstvo u NATO. Takođe, izuzetno su retke i politčke partije koje dovode u pitanje doktrinu vojne neutralnosti. Da li je i Nato agresija u međuvremenu postala deo ovdašnje mitologije? I šta je Nato bombardovanje Srbije značilo globalno, a šta regionalno i lokalno?

Sagovornici:

Duško Radosavljević - politikolog,
Aljoša Milenković - novinar,
Marko Lopušina - publicista,
prof. dr Zoran Jevtović - profesor na niškom Filozofskom fakultetu na departmanu za novinarstvo i komunikologiju.

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

Asanž

Neophodno je podsetiti i na to da se od vremena objavljivanja podataka na Vikiliksu prilično toga se promenilo; Amerika se povukla iz Avganistana, u Iraku nisu ni blizu one aktivnosti koju su imali u trenutku kada je Asanž objavljivao podatke, a i Gvantanamo se privodi kraju. Da li je u takvom kontekstu uopšte smisleno proganjanje Asanža, jer, da podsetim, čeka ga optužnica od 18 tačaka, od toga 17 po Zakonu o špijunaži? Ili jednostavno, velike sile ne opraštaju velike istine?

Pišu se peticije i otvorena pisma, za Asanža se zalažu poneki političari širom Evrope i filozofi poput Slavoja Žižeka. U zatvoru „Belmarš“ posetio ga je i intrigantni novinar Taker Karlson ne bi li razgovarali o teškoj situaciji u kojoj se nalazi. Uzbunjivač Edvard Snouden je izjavio da novinari i političari nisu mogli da spasu ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, ali da mogu da spasu osnivača „Vikiliksa“. U odbranu su stali i Reporteri bez granica i australijski parlament, ali i veb stranica koja se bavi recenzijom parfema „Fragrantika“. UNS, NUNS i SINOS, kao i Međunarodna i Evropska federacija novinara protive se Asanžovom izručenju američkoj vladi. Nije valjda da opet samo navijamo u zavisnosti od naših političkih, etičkih, ili čak i samoljubivih i interesnih motiva?

Američki Zakon o špijunaži je donet pre više od sto godina da bi se osudili izdajnici i špijuni posle Prvog svetskog rata. Nikada ranije nije korišćen protiv novinara. Hoće li posledice biti ozbiljne i za novinare i u političkom smislu, može li se odnos vlasti, ne samo u Americi promeniti prema uzbunjivačima i novinarima? Koliko je taj strah osnovan?

Pre desetak godina Asanž je putem skajpa uputio video-poruku emitovanu u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem” na TV B92. U njoj je između ostalog rekao da je Srbija često bila pogrešno predstavljena u svetu i da se nalazi u svojevrsnom „međuprostoru”, ali smatra da to nije pozicija slabosti, već snage i mogućnosti koja ljudima daje neophodno stanovište da prepoznaju istinu. Pozorišni reditelj Kokan Mladenović je još 2013. u temišvarskom pozorištu postavio „Prometeja u lancima“ po motivima iz njegove knjige. Srpskom izdavaču njegovih knjiga Urošu Balovu odnosno ,,Albion Buksu“ - Džulijan Asanž je za dnevni list Danas 2014. dao intervju u kojem je na pitanje o izgledima da se njegova situacija razreši u nekoj bližoj budućnosti, uzvratio je u suprotnom smeru pitanjem: „Da li bi me izručili iz Srbije, kada bih došao kod vas?“ U tom autorskom tekstu nije bilo odgovora na to kontra pitanje. Zašto bi nama Džulijan Asanž morao da bude značajan?

Sagovornici:

Vlatko Ilić - profesor Fakulteta dramskih umetnosti
Zoran Hamović - glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće "Klio"
Vladimir Radomirović - osnivač i glavni urednik antikorupcijskog sajta "Pištaljka"
Ljiljana Smajlović - kolumnista magazina "Nedeljnik" i autor podkasta "Relativizacija" - RT Balkan

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin

Korak napred, dva koraka nazad

Ekipa emisije Dokument smatra da ženski svet treba predstavljati u njegovoj složenosti ne samo za 8. mart ili u međunarodnoj kampanji 16 dana aktivizma, odnosno da stalno postavljamo pitanja gde smo u ravnopravnosti i gde smo u preporučenoj javnoj promociji žene i njene uloge. Podsetiću ovom prilikom na to da je kampanja 16 dana aktivizma 2023. „Stop femicidu“ počela neopreznim osporavanjem samog izraza femicid, a dan kasnije i pozivom da se slučajevi nasilja prijave nadležnim organima, uključujući i instituciju zaštitnika građana. Nažalost, istrajavanje na izrazu, bavljenje semantikom i rasprava sa zaštitnikom građana, odnosno državom – ne rešava problem, jer onaj ko je ubistvo žene počinio nema nedoumicu da li čini ubistvo ili femicid. Da li je nevolja u tome što se, kako neki misle, uvodi predrasuda da je muški pol uopšteno femicidan? Kakvo smo to društvo u kome razlaz, razvod, zabrana prilaska - nisu dovoljni, nego mora da dođe do najgoreg? Da li se zanemaruje da svakom može da se desi da izabere pogrešnog, ali i da niko nema pravo da ubije zbog toga? Gde je zaštita?

Abortus je dekriminalizovan KZ-om 1929-e, a onda i legalizovan 1952-e. U ustavu se našao 1974-e. Pošto se povremeno pokreće tradicionalna tema o abortusu i osudi žena koje ne rađaju, zvanična statistike kaže da je u 2022. izvršeno 8090 abortusa. Ako pogledamo bračno stanje, saznaćemo činjenicu da su 60 posto abortusa uradile žene koje su već udate. Možda je površan utisak i da se stavovi o ovome zasnivaju na pripadnosti određenom grantu ili političkoj partiji, ali da li se zaboravlja koliko su kroz istoriju zabrane tog tipa štetne i da ne oslikavaju suštinu problema? Jesmo li na putu ka scenariju iz popularne serije „Sluškinjina priča“? Da li nas dotiče i činjenica da se Srbija nalazi na petom mestu u Evropi po oboljevanju od raka grlića materice, a drugo mesto drži kad je reč o smrtnosti od ove vrste raka?

U borbi protiv nasilja prema ženama i svakog nasilja – neophodno je da mediji postanu saveznici svakoj ženi koja je preživela nasilje, pravosuđu, ženskim organizacijama i uopšte javnosti. Zašto se, onda, odriču važne uloge da bi se razmetali groznim izveštajima, pa čak i izmišljotinama? Zbog čega se deo javnosti okreće protiv žrtve, odnosno zašto se žene posmatraju kao saučesnice u zločinu?

Komenatari na društvenim mrežama preplavljeni izjavama tipa: „Feminizam je kancer“, „Dobro je poznato da su Rokfeleri izmislili feminizam da napakoste Srbiji“, a pojedini tvrde da je cilj feminizma ukidanje polova, mržnja prema muškarcima i kako borba za ženska prava uništava zajednicu, stvarajući strah i netrpeljivost. Kako smo došli do toga da je Feministkinja postala pogrdna reč?

Sagovornice:

Gorica Nikolin - novinarka "Radija 021"
Tamara Srijemac - autorka i urednica emisije "Žena u kutiji" radio Novog Sada
Vera Kopicl - aktivistkinja saveza feminističkih organizacija "(Re)konekcija"
Smiljana Milinkov - profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Autorka emisije: Eržika Pap Reljin