Nagle promene u ponašanju, komunikaciji, odnosu deteta prema roditelju u periodu od 13. do 18. godine, najčešće pripisujemo pubertetu, a gošće nove Mamazjanije objašnjavaju nam gde je granica adolescencije i bezobrazluka, psihološkinja Ana Mirković i Divna Peškir kopirajterka, pevačica.

„Ne dozvolite da vam društvene mreže vaspitavaju decu, uključite se!“, poručuju naše gošće. Obe priznaju da su aktivne na mrežama, delom, upravo zbog svoje dece, ne samo kako bi imale uvid u to čime se bave, već da bi išle u korak sa „njihovim, a našim“ vremenom, tačnije aktuelnostma današnjih tinejdžera.

Pubertetliji je najvažnije da ga saslušamo kad želi da priča, da mu ne „solimo pamet“, da ga pustimo da sam donese zaključke na razne teme, da nam pokaže šta i koliko zna. Razgovorom ostvarujemo međusobno poverenje i razumevanje koje je važno, koliko detetu, toliko i roditelju.

„Obratite pažnju na njihove probleme, jer koliko god da su nama minorni, za njih su veliki kao kosmos“, naglašavaju gošće Mamazjanije. One upozoravaju da je komunikacija nemoguća i rezultat odnosa katastrofalan, ako roditelj ne može da uspostavi samokontrolu i dopusti nervozi i umoru da ga preplave, što kod tinejdžera izaziva buran odgovor.

Naše gošće navode, koji su prvi znaci puberteta i savetuju kako da kroz period adolescencije prođemo što bezbolnije.

One ističu koliko je važna samokontrola majke i oca i ukazuju kako se komunicira sa detetom u pubertetu, posebno ako dođe do sukoba.

Objašnjavaju nam šta je deci u pubertetu najvažnije i kako da ostvarimo međusobno poverenje, a i zašto je normalno da nam svašta pada na pamet kad počnu da izlaze u grad, na žurke, na nama nepoznata mesta.

Ukazuju i zašto je važno da roditelj tinejdžera prati društvene mreže. One u razgovoru za Mamazjaniju napominju i da je ispoljavanje emocija, dobrih i loših, radosti i tuge, jedno od ključnih faktora zdravog odrastanja. U razgovoru sa našim gošćama, podvlačimo činjenicu da današnji roditelji ne dozvoljavaju deci da ispolje svoja osećanja, želje, namere. Ističu da dete treba da vidi svaku našu emociju, kako bi svoju umelo da prepozna i kontroliše. Zaključuju i da je briga za tinejdžera koji se osamostaljuje, normalna i očekivana, ali da mora imati granice.