stihove interpretira Nikola Rausavljević

U kući Radeta Drainca,
Trbunje kod Blaca

Pusta li nam je trpeza, majko?
Iz ovog ognjišta vadila si hlebove
i na ovu sofru stavljala za mene.
Ovde se dimio kačamak mojih predaka –
nekoliko njih, i sada ih vidim,
sedeli su u krug i jeli jednom kašikom.

Mračno je, majko,
ni pepeo nije više užaren,
nema hlebova na ovom stolu.
Ni kačamaka sa jednom žlicom.
Duhovi naše kuće ovešani su o zidove –
na slikama, u lampama i ogledalu žive.

Kandilo odavno niko ne pali.
Oči Svetog Jovana padaju na moj oronuli krevet
i črgu koju si mi na razboju izatkala.

Pusto je, pusto sve, u ovom mraku, majko,
što izbija iz svakog ćoška.
Spušta se na rodnu mi Toplicu.

U dvorištu nema onih volujskih kola
na nebo su me uznela.

Ispod praga nema zmije –
pretvorila se u Drainca-zmaja.
Pusta li nam je trpeza, majko?

Šta je u krugu sofre?
Ne mirišu tvoji hlebovi i dedin kačamak.
Ipak, nešto, nešto napipavam u ovom mraku!

Šta je to, majko?

Pod dlanovima mi je kora mojih knjiga.
Mojih knjiga poređanih u krugu naše
puste trpeze, majko!

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Tužno... Jednolik, dug, i vlažan
Jesenji dan se tmuri;
Plače bez kraja, bolno plače
Sumoran beskraj suri;
U mrtvi suton što se hvata
Jednači, jeca vesma
-Po trulom lišću, preko blata –
Stara, bolna, i polagana,
Ubogih, mutnih, šturih dana
Jesenja kišna pesma...

Spomeni davni tište, tište,
I s njima vek se čami.
...jeca i plače davnih dana
Pospana, bolna, i lagana,
Jeca i plače u toj tami,
K'o gluhi žubor suza sami',
Daleke sreće pesma...

Oh jadno drago!... Večno tako,
Kad se, i kaj, i žali!
I dok za senim' nadâ pali'
Pogrebna bruji pesma,
Spomene blede sreće hrani,
Poslednje svoje varke brani,
I veni, veni vesma!...

Tužno... Jednolik, dug, i vlažan
Jesenji dan se tmuri;
Plače bez kraja, bolno plače
Sumorni beskraj suri;
I tužan, tužan ropac tajni
Dalekih slušam dana;
Ugušen jeca šum beskrajni,
Tiši i tiši vesma –
K'o stara, bolna, polagana,
Ubogih, mutnih, šturih dana
Jesenja kišna pesma.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Žega, to je znak da mi nedostaješ.
Kada mi se osuše usta, jezik zapne
za nepce kao barut,
osetim tvoje prisustvo u odsustvu.
Žega i jara, ovo sunce koje udara
po temenu kao maljem
je samo potvrda
tvoje telesne mase
u mojoj glavi.
Kada me poliješ sobom
ja ću znati šta znači
živeti životom jedne
tanane travke
na obali Aheronta.

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Našto misao, kad nije duboka
kao večnost što je!
Ni jasna k'o sunce,
da njome prodrem u znamenje svoje!

Našto, kada je na jade nam data!
Mati večnog straha; -
Kad ne dopire od pokrova dalje!
Do groba mračna,
a tajna preko ništavoga praha.

Našto ta mudrost Božjeg Proviđenja,
crv kome se klanja!
Našto me vara sa prikazom umlja?
Našto mi oči
kad večno tonem u tami neznanja!

stihove interpretira Nikola Rausavljević

U Beogradu ima mnogo žena,
na Azurnoj obali ima mnogo žena,
al’ samo si ti ona
koja je došla u moje srce i dušu,
bez da si išta učinila.
I ne čuh ništa do svoje krvi
kada sam ti dotakao dlanove,
kao da sam ti ljubio oči,
jer ti si mi donela vasceli svet
sa svojim svečanim udarima.
S tobom sam stajao i pričao;
bio je miran i tako tih hol.
Ne mislim da možemo biti zajedno.
Prestao sam da ti pišem.
Voda u jezeru, hladna i čista,
i ti,
ste jedno.
Tuga je deo ljubavi,
ali ako bez nje postoji,
onda je to patnja.
Ljubav je moja bol!

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska,

iznad sumorne pustinje i poludelog mora,

šumi pustoš i val o val u ušima treska.

Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.

To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,

to isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.

Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi?

I pogled se mog brata sa nje meni vraća?

Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,

drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.

Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica,

srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.

Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,

siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,

gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,

i dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Hiljadu godina tuđeg iskustva osećam u svakoj tvojoj reči
A, opet, ne bih rekao da vreme stoji, naprotiv
Sedamnaest godina i petnaest meseci
Ipak je malo, premalo za jednu noć
Broj tvojih godina pomnožen sa dva
Dao bi neki opipljiv rezultat
O kome bi se moglo razmišljati bez kajanja
Ovako, pre mi ličiš na slučajan susret
Na opasan sudar sna i vasione
Na idilu sa nesagledivim posledicama
Tvoji su prsti nalik na zatvorske rešetke
Kroz koje ne vidim ništa osim neba
A taj osmeh, otvoren kao klavir pre diplomskog koncerta
Nimalo mi ne uliva samopouzdanje
U laž je, često, najlakše poverovati

Osećaš li Dunav pod prozorom
Osećaš li miris lipa u svojoj ulici
Misliš li da sve to ima neki smisao
Osećaš li početak jeseni u meni
Nabokov je o tome nešto napisao
U ovim godinama lako bih mogao zaspati u snu
I da me niko, osim tebe, više ne probudi...

Ni voda ni zemlja, ni dete ni žena
Gledaš me pogledom koji ne oprašta
A pred tobom cela moja poezija
Sćućurena kao ptica sa govornom manom
Spakovana u brižljivo odabrani papir, sa mašnicom
Kao poklon za tvoj rođendan
Pa ovlaš nasloniš glavu na moj kaput
Pospan, ubledeo, umoran od puta
Kosa ti samo sklizne niz mrak kao veverica
Na usnama ti spava Venecija
Sa gondolama, sa trista kanala
A oko mene sve neka strana, dobro poznata lica
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Voleti više neću. Sve je dosta.
Ustajem. Zbogom. Poslednji je čin.
Svoj dom s temeljem rušio bih danas,
hrašće bih čupao, bolni, prezren džin.

Duboko huči u meni gnev, raste;
u duši more osvete i zla.
Konja mi dajte, puteva, širina
zaborava, mržnje, otrova li vina, –

utroba moja boli. Ja se smejem,
ja žalim onog što zvali smo Bog...
Magle, o magle samo da preletim...
Jurim i idem, – zašto, protiv kog? –

Ja ne znam. Magle... Puteva! Širina!
Ne praštam nikom i ne molim ja!
Tako sam usamljen, odbačen a silan,
pravednik čisti u moru svog zla,

ja jezdim. Mira ni povratka nema.
Ljubavi, druzi, cveće, ptica poj –
gadosti podle! Ja jurim i padam
i slušam, samo frkće konjic moj,

i ništa više, ni mržnja beskrajna,
mira mom srcu ne može da dâ;
tišine ja ću naći onog dana
kad ćuteć' gnevom izgorim do dna,

Kad umrem, glavu razmrskam o nebo,
prokunem sebe i večni svoj dom,
u tami gustoj, u vihoru strašnom,
moćan i krvav raspem se kô grom...

stihove interpretira Nikola Rausavljević

U kakvu pozlatu vi pakujete svoju tugu?
Čime lečite unutrašnje ujede?
Ne unutrašnje – kao rane na duši,
već unutrašnje
što ujedate sami sebe.

Gde kupujete celofan
u koji pakujete taj prizor?
Vezujete mašnicu,
ubeležite posvetu na kartici
„Samo za tebe, ranjena dušo!“

Pitam još jednom
odakle vam pozlata?
Kom svecu spram kog je i tropar
skidate oreol
da ga tako plastičan
namontirate na sopstvenu muku?

Jer moram da znam na kojoj turpiji oštrite zube
pre nego što valjano zagrizete sebi u srce?
Gde se rodi taj glas
što vam naredi:
„Grizi, iz sve snage, sad!“
Iz koje crne rupe
na vas vreba taj zapovednik?
Gde posle kupuje čokolade i cveće?
Koju romansu vam na uvce gudi?
Gde vas odvede?
Da se onako pritvoran nauživa
odmarajući se na vašim grudima.
Dok mu sve ne oprostite.
Ponovo.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Mirno bih da spavam dokle polja huje
i talasi trave umorne me hlade;
uspavane slatko k'o posle oluje,
već spavaju žudnje s mirom nove nade.

Dokle blede misli izdišu i čula,
osećam šum strasni sočna mlada bilja;
u uhu mom svira još čarobna frula
ponovo nađene melodije milja.

Prelaze lagano nebom neke seni;
sveža kiša hladna tiho veje dole.
Kao sarkofag sam, bez daha u meni.
I s velom bačenim na sve moje bole

mene opija jedan refren svega.
Radostan? Il' tužan? Ne znadem. Ali da
zapevam glasno, s one strane brega,
čuo bih k'o da neko tiho rida.