stihove interpretira Nikola Rausavljević


Slušao sam noćas daljinu što sanja
U pogledu nemom rasule se kose
Tu na mom ramenu uzdasi saznanja
Da dodiri žudnje ko zna gde nas nose

Talasi nemira zapljuskuju grudi
Dok lutaš mi maštom, a već sasvim moja
Kraj mene, u meni – u slutnji što rudi
Da u tebi nađoh suštini spokoja

I tako zanesen zaboravim piće
Što sam, ne znam ni kad, s drugom ženom pio
Jer s tvojim pogledom tek jutro mi sviće
Ono kad sam nekad pun radosti bio

Ali ne znam kako sve to da zapišem
I ubedim razum – dirnem osećanja
Da više od mašte u tebi ja dišem
Da deo si mene i kad se ne sanja

A ti već to jesi – moja java luda
I svu noć ja slušam uzdisaje tvoje
Baš kao i kosa rasuta si svuda
Kraj mene, u meni – ti si već sve moje

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Stvari koje su prošle, gde su one?
Skriveno od nas u daljini sive.
Sve što je bilo dobro, lepo, milo –
stvari koje su prošle da l' još žive?

Da li nam prošlost daje znake života
kad iz davnine draga slika njena
sine kadikad u dubokoj noći
u snu - u tragu naših uspomena?

Možda u svetu negde, nepoznata,
izvan života ima oblast neka,
krug, u kome traje ono što je bilo
s prošlošću našom koja nas čeka?

Stvari koje su prošle, gde su one?
Ako su žive, ako ih još ima,
videćemo ih kad prođemo i mi,
kada budemo jednom došli k njima.

stihove interpretira Nikola Rausavljević


Neko je rekao „Počelo je!“
Uzeo sam ostatke žara sa ognjišta
i grijao puteve.
Iza mene su se rušili mostovi.
Mislio sam: „Nikada se neću vratiti!“
Otkrivali su se krajevi neba
ali nedovoljno
da bih mogao gledati plavim očima.

Nedovoljno da bih postao ptica
što u kljunu nosi grančicu lovora.
To nije bilo dovoljno da bih osjetio slobodu!
Nisam mogao naći nebo kakvo želim,
zato sam se vratio na staro,
preko kamenja, praznih puteva,
nadošlih rijeka.

Mostovi
kada su mi trebali najviše
nisu postojali.
Vratio sam se starom ropstvu.
Nisam mogao dalje!
Nestao sam u kovitlacu rijeke
i na mene se sručilo
najljepše nebo
i najnježnije stijenje.
Oslobodio sam se!

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Ona je nikla o ponoći nemoj,
u času mira i tišine svete;
I ja je pevah razdragan i srećan,
k'o tica gorska ili malo dete.

Nju niko nije slušao ni čuo,
nju mi je duša sama sebi plela;
kliktaše srce iz ranjenih grudi,
i mračne bore nestajahu s čela.

Da, ja se bejah izmirio s tugom,
sa patnjom mojom i sa jadom inim,
i pesma moja zvezdama se vila
i gubila se u zracima njinim.

I ja joj htedoh da pohvatam zvuke,
al' zasta ruka, što ih bezbroj spisa;
to beše pesma ljubavi beskrajne,
neznana zemlja, san nebeskog visa.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Stihovi su zalud potrošene reči,
nikada mi od njih neće biti bolje,
lagao sam: pesma bolnu dušu leči,
branio je katkad mimo svoje volje.

A ona je bila oružje bez premca
što razara dušu nabreklu od suza
i umesto brata, jataka i jemca
postajala krvnik sa snagom topuza.

Tražio sam u njoj Kosovku što vida
nedremano oko svog Oca Svevida,
crne kapi vina, bele mrve hleba.

Našao sam samo bolnoj duši pelen,
što među rečima džiglja gorak, zelen –
jed skriven u cveću i plamenu neba.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Oči tvoje
to je prostor,
na kome je
anđô tužni,
iz nebeskog
prognan raja,
pisô bole srca svog.

I sav oni
bol, bez kraja,
pun božanstva
i pun raja,
pade u sjaj oka tvog.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Vikaj me noćas,
Iskam da te čujem.
Prezren i sam
Kraj pendžera bdim.
Svoj grob si kopam,
Tuđu sreću kujem;
Vikaj me,
Noćas,
Ja neću da spim.

Vikaj me nežno –
Kô što sestra vika,
Zaludnog brata kome vrag uze kroj.
Vikaj me strasno –
Kô što deva vika,
Kad joj telo iska drugog tela poj.

Vikaj me, golubice,
Grešnice;
Ti prezrelo grojze,
Moje duše rat.
Budan tvoju blagost snujem.
U svom korovu knjilom,
Za teb' si čuvam jedan večni cvat.

Palo je, srećo...
Palo je i ono što stajalo neje.
Crno i belo kao brat i brat.
Tebi pevam,
Sebe živog oplakujem;
Godine si davam,
A prosim jedan sat.

I sve svoje boljke u jendek ću da frljim,
Na mrtvoga konja ću da cunem kas;
S bose noge po kamenje da si odim,
Da si tražim svetlo,
Da si tražim nas.

Vikaj me,
Kumim te,
Krvca mi je ledna.
Učini nešto da ponovo vri.
Srce iska tvoja usta medna.
Srce neće,
Noćas da spi.

Ču'eš li me kučko!?
Razum si gubim.
Ja razum –
A ti da si progutaš stid.
Noćas si moja,
Noćas ću te ljubim,
S tebe da lečim
Svih rana brid.

A sutra si čekaj –
Da pci lanu.
Da pci lanu na mesec žut.
Pa kad vidiš zvezdu da se na teb' smeši,
Briši suze, srećo,
Briši gi...
Tvoja luda je našla svoj put.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Mi nikad nismo uživali život,
nit nam je sreća zagrevala grud;
u naša srca, u taj skriven ćivot,
spolja je samo ulazila stud,

I ledila je mrazom nežno bilje
koje je grejô naše duše dah,
svenuo krin, rasulo se smilje
po grobnici u pepeo i prah.

I nikad nismo poznali veselje,
ni šta to znači: živet život lak,
u našoj duši umirale želje
kô u pustari procvetali mak.

Kroz mraz i bedu stupali smo sami,
klonuli slabi kô skrhani prut,
i samo jednom u jadu i tami
života nam se ukrstio put.

Živo se sećam te noći i mira
i mrtvila u kome je lug
spavao miran. Iznad crnog vira
lutala Tuga, naš večiti drug.

Vetar je njiho trule kukuruze
po polju kršeć struk im slab i krt,
dok s tvoga oka sijale su suze
kroz mraz, kroz tamu, kroz pustoš i smrt,

I hvatale se kô biserje lako
na trepavice, na bolan ti lik.
Ja sam ćutô. Ali ti si čula kako
grud mi trese bol, patnja i krik.

I stisnuli smo jedno drugom ruku,
tihe se sreće razgoreo žar,
pa blagodarni tom slučaju puku
uživali smo neslućeni čar.

Al' vrani odmah počeli da kruže
poljanom našom uz severac ljut,
i mi se brzo rastali, moj druže,
želeći srećnim naš nesrećni put.

Sad zima koči. Moje srce ne sme
ni da sanja prošlu sreću ni san.
Oko mene su samo moje pesme
neme, mrtve kao mrtve šume van.

Još jedino što im se krade stalim,
i para mi trule grudi kô mač,
nad životom promašenim i palim
ova pesma, druže moj, ovaj plač.

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Čekajući vozove
raspričani idemo ka svojoj kući od koje
nikad nismo ni otišli
postojiš samo gde osete bol kad te nema
i gde imaš svoj jastuk i svoj zid
svoju šolju za kafu sa krilima na sebi
i gde se ne pitaš
gde su te zlatne ptice
jer znaš da su tu

čekajući brodove
idem tamo gde me ne znaju
preko bezbrojnih mora i vrletnih planina
gde pamtim sliku suncokreta na šinama blizu kuće
i smejem se
iako znam da mu glava pada

stihove interpretira Nikola Rausavljević

Uniđi pod krov moj, do tajne nemirne duše,
Veliki Bože Moj!
Uniđi u mirisa valu, u sunca zraci, što blista!
K'o posle pričesti svete, duša biće mi čista,
vladaće u njoj tišina, svršiće ljuti boj.

Brineš se za ljiljane poljske, za ticu, što s pesmom se vije
za sitnih čela roj,
za moju mučenu dušu zar ništa stalo ti nije,
Veliki Bože moj?!