Put pravednosti

Bog je imao izvanredan plan za Josipa, plan koji je zahtjevao izvanrednu pripremu. Kada nas Bog provodi kroz izvanrednu probu, ništa ne bi trebalo više da nas hrabri od spoznaje da nam se on ne ruga. On postupa sa nama dostojanstveno i njegova priprema je u skladu sa zadatkom koji nas očekuje.

U Josipovoj priči, faraonov peharnik i pekar su počinili prestup, pa su se pridružili Josipu u zatvoru. Ko bi ikada mogao pomisliti da to ima neke veze sa Božijim djetetom? Ali, imalo je veze. Bila je odlučujuća karika između Josipa i njegove braće tamo u Kanaanu, koje Bog nije zaboravio. Jedne noći su i peharnik i pekar sanjali po jedan san.

Koja vrsta filozofskog znanja pomaže kada su vašem prijatelju upravo pucali u grudi? I koja to knjiga daje pojašnjenja, a zove se “Knjiga koja me razumije”?

Bog je imao mnogo toga više na umu za svoje kraljevstvo od Josipovog ličnog opravdanja. Da li upravo sada patimo zato što je neko govorio o nama nešto što baš i nije lijepo? Da li priželjkujemo trenutak odmazde? Trenutak kada će svi vidjeti istinu? Josip je strpljivo i vjerno čekao na Božije djelovanje.

Ako smo Božije dijete, pa su nas povrijedili nekom lažnom optužbom, Bog to osjeća dublje nego mi sami. Ali, ako ćemo pokušati da stvar uzmemo u svoje ruke i sami se odbranimo, on će se povući i reći: “Znači ti želiš da to uradiš. To sam ja želio da uradim. Znači ti ćeš da to preuzmeš. Hajde kreni.”

No, ako šutimo i ništa ne govorimo, ako ne pokušavamo da manipulišemo situacijom, i prepustimo stvar Bogu u ruke, on će se pokrenuti i nešto učiniti. “Sada ja stupam na scenu,” reči će. Bog voli da to čini, ali želi da to uradi sasvim sam. Bog je želio da pokaže da je ono što je sasvim nemoguće ljudima, sasvim moguće Bogu. Tako je Bog stavio Josipa u nemoguću situaciju.

U konačnici jedino nas ljubav prema Bogu može sačuvati da ne padnemo u seksualni grijeh, koji je očito veoma akutno iskušenje. Mnogi ljudi su sposobni da održe određeni moralni standard samo zato što imaju tako mnogo da izgube ili se plaše da će ih neko otkriti. A ako nemamo šta da izgubimo i nema izgleda da nas iko uhvati, onda će nas jedino naš odnos sa Bogom zaustaviti.

Može li neko ko razmišlja logično i analitično da vjeruje u čuda? Nekoliko naučnika – uključujući i jednog Nobelovca - daju svoje odgovore na ovo važno pitanje.

Da li znamo kako je to kada se mora otpočeti novi život, a da to nije ono što smo priželjkivali, kada nam je prisilno nametnut? Možda je to neka iznenadna bolest. Možda je posljedica tuge što smo izgubili nekog svog voljenog, pa ništa više nije onako kako je bilo ranije. Možda je to promjena posla. Možda bračna katastrofa. Ili smo izgubili i nikako da nađemo novi posao. A možda je u pitanju izdaja. Jednostavno moramo početi sve iz početka!

No, kada Bog dopusti da dođe do raskida sa našom prošlošću, onda on to ponekad nadomiješta nečim drugim. Pa stvari ne samo da postanu podnošljive, nego čak i ugodne. Bog zna koliko možemo podnijeti.

Možda jedna od najvažnijih stvari koja se događa kada nas Bog dotiče svojim prstom, jeste što nas dovodi do mjesta sa koga nema povratka. To strašno boli. Josip nije mogao čak ni da se oprosti od svog oca. Mogao je samo da u svom srcu kaže, zbogom oče, zbogom domovino, zbogom šarenom kaputu. Ali, također je mogao isto tako da kaže, zbogom onoj jami u koju je bio bačen. Sada će morati da čeka i da vidi šta će Bog da uradi sljedeće.

Često nemamo pojma šta Bog ima u planu za nas. Ali, njegovi planovi će se ispuniti. Na djelu su Božije vječne namjere, da li ih svjesno osjećali ili ne. Ponekad ništa ne osjećamo, pitamo se da li Bog uopšte nešto radi. Ali to što ništa ne osjećamo, ne dokazuje ništa. Braća su zavjeru za Josipovo uništenje smatrala sasvim opravdanom. Zašto? Jer Josipovi snovi su sugerisali predodređenje. Ako možete opovrgnuti predodređenje, onda ste dokazali da ti snovi zapravo i nisu bili od Boga. 

Josip nije znao šta se dešava. Zbog svojih “arogantnih” snova braća su ga bacila u praznu čatrnju bez vode. Sanjar je sada bio u rupi bez hrane. Šta mislimo šta li se odvijalo u Josipovoj glavi? Njegovi snovi su se izjalovili. Dokle god je dopirao njegov pogled, koliko god daleko umio da planira, nije bilo nikakve nade. Možda je prebrzo zaključio da su njegovi snovi bili samo varka. Sada je bio u jami. Nije imao ništa drugo da radi nego samo da se moli svome Bogu.

“Ne mogu a da to ne uradim! Moji geni su me natjerali da to uradim.” Ta izjava i njoj slične naširoko je objavljivana u naučnim krugovima proteklih godina. Koliko je osnovana tvrdnja da naši geni utiču – ili čak kontrolišu – naše ponašanje?